Bor, 29. novembar – Danas je dan bivše republike, 29. novembar, dan kada se slavilo širom nekadašnje Jugoslavije, ali je i dan kada se, u ovom času, presabiraju utisci o proteklom buntovničkom vikendu u Beogradu i još nekim, ekološki zagađenim gradovima. Bor, varovatno i najcrnja i najtužnija ekološka crna tačka Srbije, nije bio u toj grupi pobunjenih. U Boru i okolini vladao je mir i red, radilo se u rudnicima i metalurgiji po običaju – udarnički; planinari su, više u gradu, manje na Stolu, skromno i lepo, bez trunke politike, obeležili 70- godišnjicu postojanja.
Tek je sinoć sa vrlo uticajnih mesta krenula priča o borskoj nezdravoj ekološkoj istini iz koje su dva detalja, verujemo, posebno važna. Da je danas Bor sa neuporedivo manje sumpor – dioksida u vazduhu nego u vreme Đilasa i „žute vlasti“ i da su kineski investotori uložili 242 miliona evra u ekološke projekte. Nije se shvatilo – da li je eko-evro stigao samo u Bor i okolinu, ili i u Smederevo i još ponegde. U svakom slučaju, Ziđin ovde ulaže u ekologiju i tako, i još snažnije, nastaviće već iduće godine i posebno kad se izgradi nova topionica. Čulo se i da je prosečna plata 100.000 dinara u bivšem RTB-u, i da 6000 radnika i njihovih porodica niko ne može tek tako da ostavi bez posla.
Doista, nije lako, i nije moguće bez još dve do tri godine i gradnje savremenije metalurgije, učiniti nešto epohalno. U međuvremenu standard zaista raste i tu nema ničeg spornog.
Ruku na srce, nameću se, hteli to ili ne, još neka presudna pitanja. Da je Bor enormno zagađen, ne samo sumpor – diokisdom, nego i otpadnim vodama, degradiranim zemljištem, presahlim ili previše zagađenim vodotokovima, apsolutno je tačno. Tu dileme nema. I najrelevantniji pokazatelji, državna ili neka druga merenja, pokazuju, u različim vremenima, različite i poražavajuće rezultate. Nisu samo dnevna prekoračenja zagađenja atmosfere najbitnija, tu su i satna merenja i studija „Batuta“ o uticaju štetnih gasova na zdravlje ljudi, i još vazda analiza i istraživanja. I sve se svodi da je Bor to što jeste. Da je bilo gore pre deset i više godina, moguće je, ali je RTB-a prodat ne samo zbog anuliranja dugova i lošeg poslovanja, nego i da bi se jednom zauvek otarasili tog jada i čemera iz zastarelih topioničkih pogona. I kad je pre nekoliko godina rekonstruisana stara topionica, glavni razlog za ogromnu, novu investiciju bilo je – ekološko posrtanje. Na sva zvona je građanima saopštavano da se grade najsavremeniji metalurški pogoni i da otrovnog dima neće biti ni u naznakama. Narod je prevaren, potrošena je gomila para ko zna kako, niko nije odgovarao, čak su neki i unapređeni. Čuveni reformator Mlađan Dinkić je na retorici o novoj topionici dobio tadašnje izbore u ovom kraju. Sada će kinski partneri da ispravljaju naše greške i investiraju, ne samo u ekologiju. I oni to rade, ali je nemoguće preko noći prevazići zastrašujuće nesposobnosti, sumnjive radnje u poslovanju, lošoj organizaciji, u ko zna čemu sve. Jer, tog nečistog i prljavog bilo je na svakom koraku. I to svi dobro znamo, najbolje vlast koja se pravi neveštom ili neobaveštenom.
Narod u Boru i okolini, u Timočkoj Krajini, nije tako glasno i burno ustao uprkos neprikosnovenoj istini da je ubedljivo najviše ugrožen višedecenijskim ekološkim udarima i stradanjima. Nije da se miri sa zatrovanim vazduhom u plućima, nego je svestan toga da bez rudnika nema prosperiteta ni bilo kakvog napretka. Da je načisto i sa time da je moglo i u vreme ove vlasti organizovanije i odgovornije da se rešavaju problemi RTB-a , moglo je i te kako. Sad smo tu gde jesmo i nema toga ko može začas, kao magijom, raščistiti dimove nad gradom, ozdraviti mrtvu Borsku reku, spasiti Krivelj od premeštaja na novu lokaciju…
I, ako smo već porodali RTB-e i doveli strane investitore, treba da očekujemo i bolje dane. Sa većim zapošljavanjem i zaradama i još ponečemu, uspelo se. Sa rešavanjem ekološke zle sudbine – još nije. Veća proizvodnja bakra nameće i veće, i efikasnije, zahteve i u ekološkoj oblasti rada i poslovanja i bivšeg RTB-a i rudnika Čukaru Peki. Preostaje da se i taj izuzetno važan segment u celom projektu, dovrši i mirnije krene u ostvarenje ciljeva. Za podršku građana u tom pravcu – ne treba sumnjati, ali pod uslovom – da se više pitaju, da aktivno učestvuju u planovima i poslovima od njihovog životnog inetresa, da ne budu skrajnuti, niti obmanuti kao što se dešavalo. Setimo se, da ne idemo dalje, od kada se povlači nerešeni status i opstanak sela Krivelj.
Ne mogu ekološki problemi Bora da se reše tako brzo, ni jednostavno. Ali, ne smeju ni tako predugo da traju. Jer, građani ovog dela Srbije pamte gorke dimne zavese na 29. novembar (malo ranije ili kasnije, svejedno) i pre Tita, tek ovih posle Tita.
