Nevelika knjiga (160 strana B-5 formata) poznatog, penzionisanog novinara Radio-Beograda i, bez sumnje, najtalentovanijeg i najeksponiranijeg pisca Posavo-Tamnave u kojoj je rođen, pesnika i publiciste Brane Filipovića „Savo, vodo – kad polete Jeličići“ na prvi pogled, reklo bi se, predstavlja lepu slikovnicu od 119 fotografija, protkanu sa dvanaest lirskih pesama i trinaest naslova medijativne proze, privlačna je i atraktivna knjiga, koja zavređuje pažnju čak i onog čitaoca kome je bilo kakvo slično „štivo“ sporedno u životu opterećenom i prenapregnutom domaćim i svetskim događajima. Međutim, ako čitalac započne prelistavanje, suočiće se sa lirsko-medijativnim sadržajima, koji, donekle, vezuju ovo delo za rimskog pesnika Ovidija, pa čak podsećaju i na „Ex ponto“ Iva Andrića. Pesnik i prozni pisac se obraća čitaocu, Bogu, ljudima, prirodi, Savi reci na kojoj su mnogi, kao i on, odrastali, stasavali i, kao ptići iz gnezda kada dobiju krila, odelatali u svet. U piščevim pesničkim medijacijama prepoznajemo i sebe i druge, prošle, sadašnje i buduće stradalnike, a Jeličiće, plivače, motonautičare i neprevaziđene sportiste, doživljavamo kao drage, velike i od davnih vremena Bogom date prijatelje.
Da nije bilo sportskih udesa, brodoloma i patnje, možda plivač-maratonac LJubomir Jeličić, ne bi upoznao sebe i svoje neizmerne mogućnostti, ne bi sagledao svet, njegove vrline i mane, pregnuća i dostignuća i položaj pojedinca u njemu. Sve to, u svojih odabranih dvanaest pesama i trinaest lirsko-proznih tekstova, posvećenih Savi i LJubi Jeličiću i njegovim potomcima, emotivno opisuje i otkriva pisac Brana Filipović. Sa daljine od trista trideset, možda i neki kilometar više, iz Bora i sela Rgotine, u kojoj najčešće obitava sa penzionisanom profesorkom književnosti i srpskog jezika Dobrilom, potvrđujući staru izreku u kojoj gotovo svaki mužik, na pitanje: odakle si, bez razmišljanja odgovara – odakle i žena, pisac opisuje reku Savu, i u njoj vidi davno doživljeni svet, koji postaje svet njegovih reminiscencija i himera. On shvata i u tom svetu otkriva da je mnogo naslaga i ljubavi od, naizgled, zaboravljenih i pri dnu svesti negde zaturenih utisaka i doživljaja iz minule mladosti. NJoj, toj vodom bremenitoj Savi, mirnoj, tromoj, ponekad valovitoj i ćudljivoj, ali večito snažnoj i širokoj, oni koji su rođeni u Šapcu i drugi koji su stigli na školovanje (kao i naš pisac), ili u ovom gradu dobili zaposlenje,posvetili su mnoga svoja leta. Na njenim obalama se provodili, u njoj se kupali, zamenjujući je za, imućnijima dostižno, more. U nju su pohotno uranjali, ronili, plivali i preplivavali je do klenačke strane i nazad, po njoj brodili i iz njenih dubina pecaljkom vadili ribu. Sunčali se i dobijali bakarnu boju, kao da su na Jadranu ili Egejskom moru bili.
Poklanjajući dušu i srce reci Savi, koja spaja dve obale i ljude sa sremske i mačvansko-pocerske i posavotamnavske strane, što nijedan šabački ni drugi pisac pre njega nije učinio, Brana Filipović namerno ili nehotično, upozorava da su ljudske granice beskrajne i da godine nikada nisu i ne mogu da budu prepreka za postizanje čak i vrhunskih rezultata. To dokazuje kroz lik glavnog junaka knjige LJubomira-LJubu Jeličića, koji je poput legendarnog engleskog fudbalera Stenli Metjusa (igrao 50 godina)počeo da pliva tek u svojoj četrdeset sedmoj godini, uz devetnaestogodišnjeg sina. Postao je, potom, vrhunski maratonac okićen većim brojem prvih nagrada i pehara, drugih i trećih mesta. Proputovao je ceo svet, bio je prvi plivač-maratonac u Americi posle besramnog bombardovanja naše napaćene otadžbine, pokazujući i na taj način da je srpsko srce toplije i šire nego što je moćnih zlobnika velike zemlje. Oprostio im je sve strahote nanete Srbiji i njenim narodima, ali ih, naravno nikada nije, neće i ne može zaboraviti.
LJuba Jeličić oštrim zaveslajima svojih snažnih ruku sekao je toplu vodu egejskog mora i ogromnog atlantskog okeana, uspavanog zvorničkog jezera, brze Drine i prividno trome Save, ali i sada, u sedamdeset šestoj, dokazuje da nije posustao. Time potvrđuje poznatu misao da u životu ima starih mladića, kao što ima i mladih staraca. Otuda u jednoj poruci, za čitaoce, i kaže da se neće odreći plivanja dokle god bude imao snage da se bori sa talasima. Znanje mu nije nedostajalo i da napiše knjigu „Na talasima sećanja“ (2000.) koju je tadašnji predsednik sremsko-mitrovačke opštine Ilija Milinković nazvao LJubinim „istorijskim delom“.
Knjiga Brane Filipovića „Savo, vodo – kad polete Jeličići“, obiluje lirskim opisima, dramatičnim događajima, ali i istinama da su LJubina supruga Katica i njihovo potomstvo plivanju posvetili najveći deo svoga života. I zato knjigu preporučujem za štampanje, a budućim čitaocima da je imaju u svojoj kućnoj biblioteci.
Jer, LJuba i potomstvo nadvisili su vreme.
Knjiga se čita u jednom dahu, kao najbolji roman.
Stevan Matić, dipl.novinar-književnik
