Boljevac, 13. april – Na padinama planine Rtanj iznad Sokobanje, za koju se mnogi pitaju da li je nekada bila piramida, prvih prolećnih dana može da se vidi tek poneki zaljubljenik u ovu teoriju ili, pak, usamljeni biciklista. No, u sudaru „netaknutih” obronaka s izgradnjom nedavno nastalih i budućih spa-centara i hotela uskoro se očekuje da padine rudarskog naselja napuštenog šezdesetih godina prošloga veka budu prošarane radoznalim turistima.
Jer Rtanj – za čije dimenzije Naučnoistraživački centar „Duh Rtnja” već decenijama tvrdi da su suviše pravilne i savršene da bi pripadale običnoj planini, kao i da je ona geometrijski na istoj udaljenosti od značajnih gradova piramidalnog sveta – ostao je enigma. Potkrepljena pričama stanovnika o povremenoj neobičnoj svetlosti i verovanjem da su vrh Rtnja posetili vanzemaljci. Čak i pričama da su neki ljudi videli užarene kugle iznad vrha, da su vanzemaljci Rtanj izabrali za svoj heliodrom, čija se vrata otvaraju kad je vrh u oblacima.
Posetioci željni misterije
Ujedno, do juče napušteno i devastirano naselje, nastalo kada je porodica Minh u ovom kraju početkom 20. veka osnovala rudnike, postaje s ovim pričama privlačno i ulagačima u savremeni turizam i posetiocima koji žele da misteriju spoje s uživanjem. Zasad, u predsezoni, smeštaj može da se nađe i za šest do 12 evra po danu.
U susret tome, pedesetak preostalih stanovnika sela Rtanj koji žive na stazi ka „Vrelu”, jednom od najpoznatijih magnetnih polja merenjima otkrivenim na Rtnju, počeli su da se pripremaju za goste.
U domaćinstvu Dragotića, inostranih penzionera kojima je ćerka iz Austrije darovala kuću na planini, bašta se uveliko uređuje. Kum Miodrag Stamenković iz Boljevca orezuje sasušene grane jabuke kako ne bi ugrožavale voćku u novom cvatu, dok domaćica Radmila pravi rtanjske likere od voća i hrani svoje i udomljene planinske pse. Visoki pritisak od kog je bolovala, kaže, na ovoj planini je nestao.
Iz obližnjeg Boljevca poreklom, suprug Krsta razvozi posetioce do staza do kojih džip može da stigne, jer uspon na sam piramidalni i goli vrh izuzetno je težak.
U produžetku staze zatičemo Petra Bodrožića kako krečom štiti koru stabala šljive, jabuke, kruške. Deca su u Beogradu, on i supruga zaradili su penziju u Hrvatskoj i kako ovde druge trgovine nema, kao i ostali prave med, čajeve i rakiju za turiste koji prođu.
Slavica Ristić je najradnija. Ostala je sama, posle nedavne smrti supruga, pa joj, dok su deca u gradovima, nije teško da pravi liker s medom, da suši čaj od koprive koji je, kao i sirup dobar za krvnu sliku. Osim heklanih šustikli, u njenom dvorištu i ormaru letnje kuhinje mogu se naći i slatko od šargarepe, ali i od tikvica – s belim lukom za sniženje krvnog pritiska. Osim rtanjskog čaja, zvanog đipikur zbog toga što podstiče metabolizam, preporučuje ivu: „Trava iva ostavlja živa”, stara je izreka u kraju. Naročito je pomogla onima koji se oporavljaju od teških bolesti, za koje ovde beru gorku hajdučku travu. Čajevi su svi 300 dinara, likeri od 1.200 do 1.300, kao i med. Cene su jedinstvene.
Domaćinstvo Milovanović poznato je po tome što održava obližnje „Vrelo” uklanjajući otpatke bahatih turista i čisteći „spomenik piramidi” koji su novodošli hotelijeri obnovili. Rtanjski med, otkrivaju, prave s maslačkom, orasima i malim borovim šišarkama da bi bio lek za bronhitis. Gazda Miodrag zvani Mile Banjac kaže da ga je banjsko poreklo podstaklo da među prvima izdaje sobe s krevetima na sprat, zbog čega su i cene svakako niže nego u retkim, skoro obnovljenim rtanjskim pansionima. Nedaleko od staze domaćina, putem preko mosta i pored napuštenih radničkih zgrada, stigli smo do velelepne Gretine vile, koju su novi hotelijeri obnovili.
Gretine ruže
Supruga naslednika osnivača rudnika Julijusa Minha, kao i on, vodila je brigu o ovom kraju i rudarima. Pretpostavlja se da se Julijus 1931. godine u vreme velike svetske krize ubio, pošto nije ispunio obećanje radnicima da će razmeniti ugalj za žito i kukuruz. Jevrejka iz Austrije koju je kao bolničarku upoznao u sanatorijumu dok se lečio od tuberkuloze, u znak sećanja na pokojnog muža podigla je kapelu na vrhu Rtnja na 1.565 metara nadmorske visine. Nažalost, kapelu su devedesetih dinamitom srušili „lovci” na dijamante, za koje se verovalo da su tu zakopani. Za izgradnju je utrošeno 1.000 časova rada, kamenje su prenosili magarci, a gradili su je rudari. Kapela Svetom Đorđu, od koje su ostali samo ostaci, osvećena je 19. maja 1934. godine.
Veliku pažnju Greta je posvetila uređenju naselja. Napravila je park na 40 hektara, sa staklenom baštom, rozarijumom i ružičnjakom u kojem je uzgajano 150 vrsta drveća i raznog ukrasnog bilja. S putovanja je donosila sadnice. Duž koloseka kojim su prolazili vagoneti, posadila je više od 3.000 sadnica, tako da se ugalj nije video od „koloseka špalira ruža”. Zapamćena je po dobročinstvu prema deci rudara. Priča se da je našla utočište u selu Ilino posle rata i prema jednoj verziji upravnik rudnika zabranio je rudarima da idu na njenu sahranu 1947. godine, premda je, prema drugoj, umrla pedesetih u bolnici u Boljevcu.
Gretino jezero očistio je i „oživeo” u njegovom specifičnom zelenilu Dejan Milojević, koji s porodicom ovde provodi leta. Čišćenje dna jezera, čije betonske obode je podigla državna vlast nakon rata, ali je decenijama bilo zapušteno, zahtevalo je veliki posao. Danas u jezeru naseljenom ribom ljudi se kupaju, a ovo mesto „Festivala etno-muzike i starih zanata” – odabrao je i Novak Đoković za odmorište na planini koju, ipak, niko ne želi da vidi u budućnosti kao natrpano letovalište.
S čamca na jezeru vidi se na obronku i polusrušena zgrada za koju tvrde da je planirana za Teslin centar i za „rešavanje” enigme zvane Rtanj – koji čeka ulaganja u nova istraživanja. „U probijanje zatvorenih tunela” kako veruje mlada Ivana Mandić, vodič iz Beograda, koja se odlučila za život na Rtnju u kojem je, tvrdi za „Magazin”, od branja lekovitih trava do brojanja zvezda iz trave, mnogo naučila.
Srpska ramonda
Jedinstveni, nenaseljeni planinski džin Rtanj sa snažnom „ružom vetrova” ima i svoj neobičan cvet. Srpska ramonda ili cvet feniks, koji simboliše žilavost i neuništivost našeg naroda, endemska je biljka centralnog Balkana koju je 1874. godine otkrio Josif Pančić na obroncima Rtnja. Ramonda serbica je, piše u naučnim zapisima, ostatak suptropske flore Evrope i Mediterana, zato se navodi čak i da je afričkog porekla. Slična je vrsti natalijina ramonda, ali se odvaja osobenostima: listovi su joj skupljeni u rozetu i eliptično su rombični. Karakteristično za nju je da iako se potpuno osuši, može ponovo da oživi i procveta.
Izvor: Politika
