Počinilac masakra nije traumatizovani borac koji se sa nekog balkanskog ratišta vratio sa postvijetnamskim sindromom, niti psihopata koji je u nekontrolisanom napadu postao masovni ubica, već dečak iz ugledne porodice, „uzoran đak, uzoran drug” kako su opisali Kostu. K.
Proračunati 13-godišnjak, koji je svoje školske drugarice i drugove ubijao po unapred napravljenom spisku, moguće da je inspirisan morbidnim video- igricama koje kruže internetom, ali krivce treba tražiti na drugoj strani: u društvu koje je dopustilo da nasilje postane normala života.
Po srpskim kućama su pre jednog veka o zidove bile okačene puške i kubure, ali znalo se kada će i protiv koga biti upotrebljene. Kada društvo izgubi kompas, onda se i mete nasumice biraju.
Moralno i mentalno zdravlje ove zemlje se ozbiljno narušava decenijama a slike sa stadiona, iz parlamenta, rijaliti programa, saobraćaja ili šaltera stvorile su i od škola regrutne centre nasilja. Vulgarni verbalni obračuni očas izađu iz okvira retorike i dovedu do potezanja bejzbol palice, noža, pištolja.
Ono što se činilo nemoguće, ostvarilo se u nekoliko minuta krvavog pira koji je prekratio živote sedam devojčica, jednog dečaka i školskog čuvara. Srbija se na crnoj listi masovnih zločina po školama pridružila SAD, Rusiji i Kini, iako je beogradski egzekutor verovatno najmlađi.
Mnogi će se sada baviti dečakom Kostom, njegovim motivima, hladnokrvnošću priprema, preciznošću planiranja, ponašanjem njegovih uglednih roditelja. Stručnjaci će pokušati da povrate govor devojčici iz škole koja je od traume onemela.
Ovakva tragedija bila je najavljena. Nema mesta čuđenju. Ako treba identifikovati krivca, onda je dečak sa dva pištolja i Molotovljevim koktelima proizvod ambijenta koji je stvaran. Dok nije bilo pucnjave retko ko je hteo da se suoči sa pogubnom radijacijom nasilja. Svi oblici zlostavljanja, u svim segmentima i na svim nivoima društva, postali su prihvaćeni. Kosta je samo prešao prag koji su drugi podigli.
Ovo je opšta trauma društva poremećenih vrednosti koje su se iskazale u svoj svojoj brutalnosti i najmanje očekivanoj formi. Odavno je ovde podzemlje prebačeno u nadzemlje. Decenijama se prećutkuju i zataškavaju zločini sprečavajući javnost da se suoči sa istinom. Ovo je nastavak Sarajeva. Samo je sada snajperista dečak iz mirnodopskog, ali naopakog društva.
Hiljade mladih divilo se Arkanu koga je vlast kao model herojstva nudila društvu i školama. Đake preko televizije savetuje ozloglašeni kriminalac. Sve vreme je bilo važnije sprečiti rast inflacije za dva procenta ili privući stranog investitora nego sprečiti moralni sunovrat, krah kulture koja nam se svakodnevno nudi i obrazovnog sistema koji neuspešno traži svoje modele.
Javni prostor ispunjen je nasiljem. Koliko je filmova i TV serija o svetu kriminala i podzemlja? I još više video-igara na raznim platformama ispunjenih brutalnim smaknućima kakvih se nije setila ni Islamska država. Zašto se čudimo što je mnogo mladih prihvatilo destruktivnost interpretirajući na svoj način društvo u kojem neko nekome stalno preti. Mladi su na model ugledanja manje otporni od starijih. Pasivna agresija samo je čekala da eksplodira u punom blesku metaka.
Armija ljudi istruganih nerava koja svoje raspoloženje – htela to ili ne – prenosi na svoju decu nespremna je da se udubljuje u njihove probleme. Kakve su preokupacije oca lekara koji nije bio u stanju da prepozna u šta se pretvara njegov sin?
U svetu otuđenja, odgajao je dete bez elementarne empatije. Bio je srećan što sin obožava oružje i streljaštvo. Stvorio je sociopatu koji odbija zdravu komunikaciju. Emocije prema bližnjima su zbrisane i zamenjene agresijom, Dečak-video-robot se na kraju savršeno osvetio ocu i njegovoj karijeri.
Koliko je roditelja koji u trci za preživljavanjem ili nagomilavanjem nemaju vremena za svoju decu? Koliko je majki koje im ostave novac da naruče picu? Da, u takvoj zemlji živimo, ali to ne želimo da vidimo. Svaka treća osoba u Srbiji ima problema sa mentalnim zdravljem, kažu zvanični podaci.
Tragična beogradska saga ponovo je pokrenula lavinu pitanja koje će nadležni gledati da pažljivo izbegnu. Zašto su toliko kasnili podaci o tome koliko je ubijenih, koliko je teže, a koliko lakše ranjeno? Ko je dečak ubica? Četiri sata je sve bilo zatvoreno zbog poznatog oca i poznate majke. Pokušaj „peglanja” činjenica.
Zašto su sa režimske televizije odmah upozoravali da će masakr biti upotrebljen za ono što resorni ministar obrazovanja naziva „političko lešinarenje”? Pa ko treba da bude odgovoran? Nije ministar ili direktor škole lično odgovoran. Kao što ni ministar rudarstva nije kriv kada rudari stradaju u jami. Ali.
U ozbiljnim državama ministar bi odmah ponudio neopozivu ostavku. Kao čin moralne odgovornosti, garancije da će društvo preduzeti sve da promeni ambijent koji pogoduje nasilju koje ulazi u sve pore društva, koje je postalo svakodnevica, gotovo legalizovana. Deca odrastaju sa idejom da nasilje nije ništa loše. Posebno prema slabijima.
Ne treba biti forenzički psiholog pa znati da je udar na slabijeg simptom bolesnog sveta. Živimo u društvu u kojem se muškarac oseća moćno zlostavljajući ženu. Zar deo političara ne hvali upravo te „tradicionalne” vrednosti porodice i pravoslavne vere koja takođe ignoriše devojčice i žene? Nije slučajno beogradski dečak svoje izvitoperene mizogene porive iskalio na devojčicama. Na spisku za odstrel je bilo 13 njihovih imena.
Stvoren je ambijent u kojem se učitelji i profesori plaše đaka. Strahuju i od njihovih roditelja koji im prete da će izgubiti posao ako njihovom mladuncu daju lošu ocenu. Caruje koruptivni sistem koji se, kao u vlast, oslanja na strah. Roditelj koji šamara profesora, đak koji mu uz smeh razreda izvlači stolicu. I, nikom ništa. Dok nije puklo.
Nezapamćena tragedija aktivirala je sve alarme. Dokle će trajati. Tokom tri dana nacionalne žalosti koji su, čini se, pomereni za 24 sata zbog košarkaške utakmice. Svaka čast Saši Đorđeviću koji je tražio odlaganje. Koliko bi školskih godina svaki prvi čas trebalo da počne minutom ćutanja da bi došlo do kolektivnog rastrežnjenja, da bi poruka stigla i do školskih klupa?
Trebalo bi da smo u završnom činu jedne ružne balkanske priče koja je počela osamdesetih sistematskim ukidanjem svih zdravih emocija. Deceniju po deceniju efikasno smo smanjivali broj empata a povećavali kvorum psihopata. Ništa odgovornost, ništa dijalog, ništa saosećajnost. To je bio izbor ovog društva. I u tome je uspelo.
Sada su krivi internet i zapadno društvo. Niko više. Mi smo opet sjajni, bajni i bezgrešni, ali daleko je od kraja. Uplašio sam se koliko je mladih na „Tiktoku” Kostu proglasilo za „kralja”: dobrih 30.000 posetilaca.
Nije rešenje u povećanju broja školskih policajaca, kako bi problem da reše političari. Valjda treba stvoriti uslove da nema policajaca po školama. Predsednik republike i gradonačelnik Beograda morali su u sredu uveče da se pojave na beogradskom Cvetnom trgu. Da ćuteći upale sveću i polože cvet. Bila bi to poruka jača od svih reči.
Boško Jakšić
Izvor: Politika
