Srbija dobija nove fudbalske stadione, ali je veliko pitanje kakav će se fudbal igrati na njima.
Režim je odlučio da razvija fudbal u sredinama u kojima nije tradicionalno razvijen ovaj sport.
Tako je novi stadion već dobio Zaječar koji je poznatiji po Gitarijadi, vrhunskom festivalu rok muzike, ali malo ko van tog grada zna da vam kaže u kojoj ligi igra FK Timok i po kojim rezultatima se proslavio u Srpskoj ligi.
Isto je i sa Leskovcem, koji ima ima sjajnu manifestaciju Roštiljijadu, ali malo ko zna da je Dubočica ostvarila istorijski uspeh plasmanom u Prvu ligu Srbije.
Loznica godinama unazad luta između Prve lige i Srpske lige. Na „Lagatoru“ se kratko vreme igrao kvalitetan superligaški klub, ali se ozbiljniji fudbal naprosto nikad nije primio u ovom gradu Zapadne Srbije.
Dileme nema da su novi stadioni građeni po političkom, a ne principu logike. Vođa je dobio savet ili je sam smislio gde mu treba veći rejting ili da sačuva postojeći time što će u tim sredinama niknuti novi sportski objekti.
A šta je sa tradicionalnim fudbalskim sredinama koje su i u Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji imali predstavnike u najjačem takmičenju?
A šta je sa Radničkim, Spartakom, OFK Beogradom, Zemunom…?
Radnički je u Jugoslaviji sedamdestih godina prošlog veka slovio među kandidate za osvajanje Kupa UEFA. „Čair“ je nedavno renoviran, ali tribine ponovo izgledaju kao da će svakog trena da se raspadnu. Zašto čuveni klub nije zaslužio da dobije novo zdanje za oko 20.000 do 30.000 gledalaca.
Spartak iz Subotice takođe ima dugi staž učestvovanja u najjačoj ligi nekadašnje Jugoslavije. Zašto Novi Sad koji ima jedan od najstarijih fudbalskih klubova u ovom delu Evrope (Vojvodinu) ne zaslužuje da dobije moderno zdanje?
Da ne pričamo o OFK Beogradu i Zemunu koji su takođe davali reprezentativce ove zemlje i učestvovali u evrokupovima, a imaju ozbiljnu bazu navijača. Mnogi su već zaboravili da u Beogradu postoji i Rad, klub sa takođe velikom tradicijom.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tek se sad setio (mada mu to uopšte ne spada u nadležnost) da i Kragujevac treba da dobije novog „Čika Daču“, čuveni stadion koji je godinama prepušten samom sebi.
I na kraju, koji je smisao Nacionalnog stadiona u Surčinu koji će koštati nekoliko stotina miliona evra, a na kome će „A“ reprezentacija Srbije odigrati najviše pet utakmica godišnje, uz eventualno finale Kupa koje će se održati na njemu?
Koliko će se igrati mečeva na Nacionalnom stadionu?
Zar ne bi bilo praktičnije da se umesto odavno zastarelih stadiona Crvene zvezde i Partizana izgradi jedno zdanje na kome će igrati večiti rivali i reprezentacija Srbije? Ako je jedna Francuska konstatovala da je uzalud izgradila nacionalni stadion 1998. godine, zašto se Srbija neodgovornije ponaša 2023. godine?
Kad se politika umeša u sport, postoji i strah da će klubovi koji dobiju nove stadione dekretom biti gurani u više rangove takmičenja, što je rešenje koje smo već gledali prethodnih godina (samo bez novih stadiona).
I na kraju, da neko ne pomisli da bilo ko ima bilo šta protiv sredina koje dobijaju stadione, pošto ih ustvari omalovažavaju oni koji im grade stadione. Država ima takav stav o tim sredinama da im čak neće ni dati te stadione na upravljanje, niti klubovima koji na njima igraju, očigledno ne verujući da su u stanju da vode brigu o novim objektima.
Mimo uobičajene prakse da stadionom upravlja klub ili opština u kojoj se nalazi, država će formirati novo javno preduzeće Stadioni Srbije koji će voditi brigu o novim zdanjima.
U praksi to znači će klubovi i opštine biti samo puki posmatrači i da će morati da mole Beograd za pomoć kada im bude bila potrebna bilo kakva intervencija na tim objektima. Možda Leskovac jeste dovoljno dobar da kao Grad upravlja jednim od najboljih pozorišta u zemlji, ali izgleda nije da brine i o klasičnom sportskom objektu.
Izvor: Danas
