Bor, 28. oktobar – Na jučerašnjoj slavi SNS-a nije se pojavio gradonačelnik Bora, on je to pravdao sastancima i snimanjem TV emisije, zato se Demokratska stranka u gradu bakra, nakon dužeg vremena, pojavila snažnije i vidljivije upozoravajući građane da rušenje najstarijeg topioničkog dimnjaka, kao i povećano zagađenje vazduha poslednjih devet godina (valjda od kada deluje ova vlast!), nije samo ekološka katastrofa na koju se maltene naviklo, nego je – genocidna pojava koja narednih izbora treba da opredeli građane. Oni, građani, trebalo bi, sudeći po zaključku jučerašnje konferencije za medije, nedvosmisleno da glasaju za demokratsku opciju koja se svim srcem i snagom bori za čistu i zdravu životnu sredinu. Kao i sav narod svuda u svetu.
Nekako istovremeno u opštinskoj zgradi zasedalo je Gradsko veće blago raspravljajući o budžetu za 2022. godinu projektovanom na 2 milijarde i 242 miliona dinara s naznakom da je moguće da se dostignu i tri milijarde. (Taman koliki je približni dug toplane). S obzirom da će se najviše novca izdvojiti za kapitalne investicije, onda je najnovija toplana na sečku i gas varovatno i najvažnija. Ona je, nešto drugačija, bila i pre dve, tri godine isto tako bitna, ne samo za nas, nego i Evropsku banku. Da li se i o tome diskutovalo, jer svaki takav, pa i idejni projekat plaća se i to budžetskim parama.
Ova ekološka i budžetska tema, čini se, nije toliko zbunila naprednjake koliko nedolazak gradonačelnika Milikića na stranačku slavu. On se nije pojavio, čak ni uporni telefonski pozivi nisu pomogli, slavlje je moralo da se nastavi u okrnjenom sastavu. Ni glasine da je možda stigao u Beograd na glavno slavsko okupljanje nisu obeshrabrile najupornije da ga pozivaju i da se čude zašto ga nema bar na kratko viđenje. Naravno, kasnije se shvatilo da se u stranačkom vrhu lokalnih naprednjaka događaju mimoilaženja i netrpeljivost zabrinjavajućih razmera. Gradonačenik ostaje sve usamljeniji i on to i ne krije. Važnije mu je, izgleda, da gostuje u svojoj emisiji na TV, pa makar ga gledalo samo nekoliko penzionera, nego da se grli i ljubi sa “mangupima iz svojih redova”. Možda je i u pravu.
Na otvorenom prostoru, mimo fotelja i toplih zidova, “zasedale” su demokrate na čelu sa Srđanom Milivojevićem i borskom profesorkom Svetlanom Cecom Anđelković ne osvrćući se na verske praznike, budžete i strateške investicije, njih je više zanimala crna ekološka sudbina Borana i srozana epidemiološka slika. I jedni i drugi, dakle, imali su svoje teme i dileme, kao dva različita sveta. Razlike su, dakako, sve veće, nema razgovora i dogovora, bilo kakve saradnje ni po najbitnijim životnim interesima građana. Zato ih, i jedne i druge, treba podsetiti, dati im na znanje, sugerisati u najboljoj nameri. A to je – zašto vlast izbegava da otvorenije govori o problemu enormnog zagađenja životne sredine koji predugo traje i postaje neobična, opasna pojava. Jer, ovde u Boru, doista nema važnijeg pitanja za građane bilo koje političke orijentacije.
Ubeđeni smo da bi naprednjacima najbolje bilo da najhitnije, nakon slavskog okupljanja, krenu u stalnu brigu o grejanju grada i već promovisanom projektu nove toplane za koju se već ulažu neke pare. Razervi uglja nema dovoljno, ne čujemo ni glas merodavnih republičkih institucija o skorašnjoj gradnji toplane. Nema ni ozbiljnijie debate o stalnoj zagađenosti vazduha i širenju koronavirusa.
Nije ovo vreme da se toliko razilazimo. Svi zajedno smo u problemu. Zašto se ama baš ni po jednoj tački dnenvog reda ne dele mišljenja, zašto nema ni minimuma približavanja, ni bar tihog, dobronamernog razgovora? Štaviše, neki od odbornika, idućeg meseca, izaći će na Sud sa gradonačenikom zbog uvreda i povrede časti i ugleda. Gde i kako onda da se postigne bilo kakvo jedinstvo i dogovor o najvitalnijim interesima za sve građane. Oni, eto, ne mogu ni međusobno korektno da komuniciraju. Ako je za utehu, nije bolje ni u vrhu vlasti.
A to što zajednički ne proslavljaju samo jedan dan ili sat u godinu, to je (bez obzira na izgovore) tek nesaglasje kakvo – nažalost – sve više liči na naš mentalitet. I njihovu pojedinačnu zavist i sujetu. Gde to vodi, i njih i nas, možda je od posebnog, čak presudnog značaja.
