U senci skromne Velike škole u Beogradu, sredinom 19. veka, započeo je akademski i ideološki put Nikole Pašića – jednog od najvažnijih državnika moderne srpske istorije. Među knjigama, skromnim učilima i mladim idealistima iz Istočne Srbije, Pašić se formirao ne samo kao student tehnike, već i kao budući politički mislilac.
Na Velikoj školi, osnovanoj 1863. godine kao najviša prosvetna ustanova Kneževine Srbije, Pašić se zbližio sa studentima sličnih pogleda i porekla: Petrom Velimirovićem sa Tehničkog, Adamom Bogosavljevićem sa Filozofskog i, što je najvažnije, Svetozarom Markovićem — ideologom srpskog socijalizma, koji će kasnije igrati značajnu ulogu u oblikovanju Pašićevih političkih stavova. Među njegovim bliskim prijateljima bio je i Vladimir Ljotić, student prava i otac budućeg političara Dimitrija Ljotića.
U atmosferi političkog buđenja i studentskih pokreta, kroz razgovore i udruženja poput zabranjene „Srbadije“ i kasnijeg „Pobratimstva“, Pašić je dodirivao ideje slobode i prava, iako se formalno nije previše angažovao. Ipak, njegova pažnja nije bila usmerena ka političkim mitinzima, već ka učenju.
Program Tehničkog fakulteta bio je širok i ambiciozan – od matematike, fizike i hemije, do mehanike, geometrije, administrativnog prava i francuske književnosti. Iako bogat, program je bio slab u praktičnom i stručnom smislu. Profesorski kadar, osim izuzetaka poput Dimitrija Nešića, često nije mogao da obezbedi znanja uporediva s evropskim standardima. Zato Pašić, svestan ograničenja domaćeg obrazovanja, nije oklevao da se u Cirihu predstavi kao — gimnazijalac.
Uprkos skromnim uslovima, Pašić je bio primer marljivosti. Njegova molba iz novembra 1867. da postane državni pitomac otkriva koliko je nauka za njega bila više od puke ambicije. Izgubivši oca i bez materijalne podrške, preživljavao je dajući časove imućnijoj deci. U molbi upućenoj ministru Kosti Cukiću, piše pokorno, ali s nepokolebljivom verom u sebe: „Kolika je želja za naukom i koliki bi trud položio da što više i savršenije naučim kako bi samo našoj dragoj otadžbini što više koristan bio“.
Njegova upornost nagrađena je već u februaru 1868. godine. Uz još trojicu studenata, dobio je dozvolu i sredstva za školovanje u inostranstvu. Dobio je 1360 groša – novac dovoljan da započne novu etapu života. Prve martovske dane ispratili su oproštaji s prijateljima, a zatim i put ka Cirihu, u tada slavnu politehničku školu.
Tako je unuk pekara iz Zaječara, ponosni student Velike škole, ali razočarani tehničar, krenuo putem koji će ga odvesti do najviših državnih položaja. U torbi je nosio sveske, preporuke i nadu, a u mislima — Srbiju kojoj će, kako je obećao, želeti biti „što više koristan“.
Izvor: Novosti
