Milija Brkić danas o fudbalu priča punog srca. Iako već dugo nije u trenerskim ili menadžerskim vodama, odlučio je da svoju ljubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu pretoči u kolekcionarsku strast – čuvanje uspomena na vreme kada je lopta nosila emociju, a klubovi poštovanje i čast.
Karijeru je započeo tamo gde je i rođen – u Boru. Igrao je za tada veoma jak Bor, potom za Galeniku iz Zemuna, sa kojom je izborio ulazak u Prvu ligu Jugoslavije. Igrao je i za B reprezentaciju, a mnogi su mu predviđali transfer u Zvezdu ili Partizan. Sudbina, međutim, nije išla tim putem.
– Ostavio sam trag i u Boru i u Zemunu. Bor je igrao u najjačem rangu takmičenja, a sa Galenikom sam ušao u Prvu ligu. Teško je to razdvajati, volim i jedne i druge – priča Brkić, rođeni Boranin iz 1955. godine.
Od malih nogu znao je da je fudbal njegov put – lopta je bila obavezna oprema uz knjige, a školski stadion preko puta učionice bio je druga kuća. Završio je DIF, okušao se u košarci i rukometu, a danas se rado priseća dana kada je kao dečak dodavao lopte Vojinu Lazareviću i Savi Kristiću, legendama borskog kluba.
– Kada je Bor ušao u Prvu ligu, to je bio praznik za ceo grad. Rudarski grad je konačno dobio „hleba i igara“. Organizovani su koncerti velikih zvezda, stadion je bio pun, a mi smo sanjali velike snove – seća se Brkić.
U Galenici je igrao sa velikim imenima – Santračom, Lacmanovićem, Ljaljom, Čelarom… Ta generacija pobedila je Partizan u Beogradu (2:0), savladala Hajduk u Zemunu (2:1), a proslavila se i u Kupu Jugoslavije.
– Bilo je to vreme kada je fudbal imao dušu. I danas ljudi pamte te utakmice, te igrače, a često ne znaju ko danas igra za Zemun. Sećanja su ostala živa.
Brkić je bio na korak od prelaska u Crvenu zvezdu, razgovarao je sa Draganom Džajićem, ali je poziv za vojsku prekinuo te planove.
– Džaja me je uveravao da ću igrati, bio sam presrećan, ali vojska je tada bila obavezna i neodložna – priseća se Milija.
U Zemunu je proveo najlepše igračke godine. Igrao je sa Santračem i Dujkovićem, živeo za fudbal, bez preteranih zahteva, ali sa ogromnim poštovanjem publike i drugova iz tima.
– Danas mnogi žive u prošlosti, pričaju o toj generaciji. Lepo je to čuti. Fudbal je tada bio drugačiji, a i društvo bolje.
Iako više nije u profesionalnom sportu, Brkić je ostao veran radu sa mladima. Kao profesor fizičkog vaspitanja, volontira u školi fudbala Ace Stefanovića, gde vodi program sa decom sa posebnim potrebama – slabovidim i slepim osobama.
– To su deca puna poštovanja, čestita i željna znanja. Posebna mi je čast da budem uz njih i prenosim im ono što znam – kaže Brkić.
O stanju u domaćem fudbalu nema iluzija. Smatra da klubovima nedostaju pravi fudbalski radnici, ljudi koji poštuju tradiciju.
– Stanujem blizu stadiona u Zemunu, ali tamo više ne idem. Ljudi koji vode klub misle da je sve počelo s njima. Moja generacija je najtrofejnija, a pitanje je da li našu fotografiju iko čuva. Pretpostavljam da je slično i u Boru. Danas klubove vode oni koji nikad nisu igrali fudbal – poručuje Brkić.
Iako povučen, Milija Brkić ostaje simbol jednog lepšeg vremena jugoslovenskog fudbala – čovek koji pamti, čuva i svedoči o danima kada su stadionom odzvanjali aplauzi, a fudbal bio više od igre.
Izvor: Sportski Žurnal
