Razgovor sa Milanom Stankovićem, profesorom srpskog jezika iz Bora
U našoj rubrici „Mi VAS pitamo“, kroz koju reč dajemo nastavnicima, najčešći gosti su upravo profesori srpskog jezika i književnosti. Ovog puta to je Milan Stanković, profesor iz Bora, koji srpski jezik predaje u OŠ „Vuk Karadžić“.
Milan veruje da je neophodno raditi na poboljšanju materijalnog statusa nastavnika, ako želimo da obrazovanje u Srbiji krene uzlaznom putanjom. Sa njim razgovaramo o trenutnoj situaciji u školama i o tome šta nas čeka za dve nedelje, kada školska godina ponovo počne.
Deluje da su poslednje godine za srpsku prosvetu bile burne. Kako sve to utiče na atmosferu u školi, na nastavnike i učenike?
– Podsetio bih da turbulencije u prosveti traju znatno duže od „poslednjih nekoliko godina“. Bilo je mnogo parcijalnih rešenja i promena „na sitno“, ali suštinski – ništa se nije promenilo. Moje mišljenje je da je i odgovor prosvete, u vidu štrajka, bio pogrešan i da je dodatno produbio krizu, umesto da je kanališe u konstruktivnom pravcu.
Postoji niz otvorenih pitanja: status, autoritet, profesionalna odgovornost nastavnika. Ali ključno pitanje je finansijski položaj prosvetara. Bez stabilne egzistencije, svaka priča o motivaciji i kvalitetu nastave ostaje samo demagogija.
Nije tačno da su nastavnici svuda u svetu loše plaćeni – u mnogim zemljama EU plata prosvetara je iznad državnog proseka, kao i u Švajcarskoj. Kod nas su platni razredi, koji bi trajno rešili ovaj problem, nestali iz javnog govora. Izdvajanja za obrazovanje bila su ispod 3,5 odsto BDP-a, dok su u državama kojima težimo često iznad 5 odsto, a u nekima, poput Švedske, i do 7 posto. Čak i uz blagi rast, najviše zbog visokog obrazovanja, mi smo daleko od standarda na koje se pozivamo.
Da li nas je sve što se događa u školama na neki način promenilo?
– Nažalost, moj odgovor neće biti previše afirmativan. Suštinski se ništa nije promenilo. Odnos društva prema obrazovanju ostao je isti – sada čak i obojeniji negativnim komentarima i nepoverenjem. Da bi došlo do stvarne promene, nisu dovoljne parcijalne ili personalne korekcije. Neophodna je promena vrednosnog sistema. A on se, bez snažne i jasno izražene volje, menja sporo.
Potrebna nam je dugoročna, promišljena i odvažna obrazovna, kulturna i medijska strategija, ali i promena svesti na ličnom nivou. U društvu u kojem je vrednosna erozija udružena sa dubokim socijalnim razlikama – a mi smo, po tom indeksu, među vodećima u Evropi – gotovo da nema uslova za stabilan, pozitivan zaokret ka znanju i obrazovanju kao opštem dobru.
Možemo li ipak reći da se jedinstvo nastavnika i roditelja podiglo na viši nivo?
– Dobro je i za svaku pohvalu kada postoji saradnja između nastavnika i roditelja, zasnovana na međusobnom uvažavanju i svesti da se deluje u zajedničkom interesu – za dobrobit dece i škole. Kod jednog broja roditelja zaista postoji razumevanje za položaj nastavnika i solidarnost koja ranije nije bila tako uočljiva. To jeste pozitivan pomak.
Međutim, moramo biti oprezni. Nije dobro kada roditeljski uticaj postane toliko dominantan da ugrožava kriterijume ocenjivanja i discipline. Ljubav prema deci je prirodna, ali često zamagljuje realnu sliku problema. Škola nije igraonica, a nastavnici nisu guvernante. Nastavnik mora imati profesionalnu autonomiju i integritet.
Kriterijumi ocenjivanja godinama padaju, rezultati su sve slabiji, a disciplina često na veoma niskom nivou. Neki tragični događaji to potvrđuju. Nastavnik je čovek, a ne mehanizam, i ne može do u beskonačnost apsorbovati pritisak. Zato odluke o ocenama i disciplini moraju ostati u rukama nastavnika i škole – a ne roditelja ili učenika.
Društvo može i treba da bude demokratsko, ali škola, ako želi da bude ozbiljna ustanova, mora da se rukovodi profesionalnim kriterijumima, a ne populizmom.
Jesu li Vas deca i mladi iznenadili svojim pogledom na sve što se dešava?
– Radim u osnovnoj školi, tako da tu nije bilo značajnijih razgovora o društvenim temama. Smatram da maloletnicima prva briga treba da budu školske obaveze, kultura, sport, rekreacija, hobiji – a ne angažman u pitanjima sa političkom konotacijom. To, naravno, ne znači da mladi, posebno oni blizu punoletstva, ne mogu imati svoj stav. Ali aktivno učestvovanje u javnom prostoru mora biti zreo izbor.
Studenti su druga priča – oni imaju veću slobodu i odgovornost. Ali ni tu ne mislim da blokade fakulteta i institucija doprinose – time se gubi kredibilitet i narušava osnovna misija obrazovanja.
Kako ćemo ući u novu školsku godinu?
– U novu školsku godinu ulazimo pod znatnim stresom – i zbog nedavnih događaja i zbog toga što ključna pitanja ostaju zanemarena. U obrazovanju ne bi smelo da važi pravilo „drži vodu dok majstori odu“. Mislim da je duboko nepravedno to što je nastavnicima oduzeta plata.
Nastavnici moraju ostati dosledni u zahtevima za poboljšanje statusa – jer su mnogi drugi problemi posledica finansijskog zapostavljanja. Vreme je i da se otvori rasprava o povratku temeljima tradicionalnog školstva. Iskustva pokazuju da konzervativniji pristup sa jasnim strukturama i odgovornostima daje stabilnije i bolje rezultate.
Naravno, savremene pedagoške tendencije, koje insistiraju na učenju kroz igru, individualnom tempu i savetodavnoj ulozi nastavnika, imaju svoje mesto – ali samo u posebnim uslovima. To može biti dopuna, ali ne i osnova sistema. Ako škola postane prostor isključivo zabave, rezultati će izostati. Jer škola ipak postoji zbog znanja, a ne zbog iluzije lakoće.
Šta očekujete od 1. septembra?
– Ne očekujem spektakl. Očekujem realnost – nastavnici će se vratiti u učionice sa istim pitanjima na koja nisu dobili odgovore: o platama, autoritetu i ulozi škole u društvu. Ali će, uprkos svemu, raditi, jer znaju da obrazovanje ne mogu popravljati ucjenom, već strpljenjem, razumom i doslednošću.
Štrajk smatram najgorim rešenjem. On nanosi štetu i prosveti i društvu. Nastavnik ne sme izgubiti iz vida svoju ulogu. Ako želimo promene, moramo biti bolji od sistema u kojem radimo. To je možda sporiji put – ali jedini koji ne urušava suštinu obrazovanja, ni kod dece, ni kod odraslih.
Izvor: Zelena Učionica
