Bor, 22. novembar – Da je Bor izgradio pola bivše Jugoslavije – od puteva, elektromreže, železnice, fabrika, hotela na moru, u banjama i na planinama, bolnica, stanova do hidroelekratana (najviše para za Đerdap 1 obezbedio je bivši RTB) i raznih državnih zdanja u Beogradu, Zaječaru, u Crnoj Gori, Sloveniji, u BiH, Makedoniji pa i Hrvatskoj. I niko to ne poriče. Postoji i nezvanični spisak šta je sve, od glavnih investicija, izgrađeno. Nije ostalo u pamćenju da su izdašno pomagani i sportski kolektivi, opremane bolnice i škole, pozorišta, filmski studiji, finansiralo se na sve strane. Danas nema starog, dobrog RTB-a, borskog rundika u “zlatnim godinama”, i uvek spremnog da pomogne, podrži, bude pri ruci i pojedincu, i društvu, celoj državi. Na jednoj prestižnoj pozorišnoj kući u Beogradu zlatnim slovima je upisana donacija Basena Bor. Na VMA, recimo, ništa nije upisano, a trebalo je, za sva vremena.
Da li danas, i koliko, nakon mnogih turbulencija, pre svega dovođenjem stranog partnera ili kupca bakarne kompanije, borski rudnik pomaže državi Srbiji, gradu i okolini, građanima, Timočkoj Krajini? Pomaže, svako će reći, jer raste standard, raste zaposlenost, pune se lokalni, ali i državni budžeti. Ipak, vlada mišljenje da je “onaj Bor” bio majka i svojoj državi i lokalnoj zajednici, a da se “ovaj Bor”, silom ispolitizovanih prilika, odrodio ili se nije najbolje snašao u datim uslovima. Ne, ne traži se nikakva tuđa materijalna pomoć, nego zaslužni deo kolača koji je i danas, pod sveukupnim ekološkim udarima, gorčiji od svih ostalih u državi.
U nedavnoj TV emisiji i sednici Skupštine grada, Milivoje Janošević, odbornik i predsednik Vlaške stranke “Most”, nije krio nezadovoljstvo u razgovoru o lokalnom budžetu. To su isto ili slično zborili i odbornici Dragan Marković, dr Predrag Balašević i dr Goran Golubović.
– Lepo je to što se vlast hvali da se bužet od dolaska kineskih investitora udvostručio i da će iduće godine dogurati možda i do 4 milijarde, ali to je nedovoljno s obzirom da se ovde proizvode vrlo profitabilni bakar i zlato i da su uslovi rada izuzetno teški. Ostaje se i bez dedovine i očevine, ognjišta, kuće i okućnice. Bor danas daje strancima, i našoj državi, i kapom i šakom, i zato bi budžet morao da bude 7,8 pa i deset milijardi dinara. Zato je potreban i poseban, specijalni zakon o Boru. Mora da se zna koliko od 37 odsto državnog RTB-a ili kineskog Ziđina pripada našoj lokalnoj zajednici, koliko dobijamo od rudne rente, sve da bude čisto i transparentno. Posle ćemo upravljati budžetom kako je najbolje. Idu izbori, pa koga narod odabere, taj će da snosi najveću odgovornost – smatra Janošević podsećajući da je upravo takav prilaz problemima – i borba neprestana – osnova i obaveza glavnih nosilaca lokalne vlasti.
Postoji priča da se zlato iz Ziđina “prebacuje” u Narodnu banku Srbije i to je ta računica od 37 odsto kompanije koja pripada našoj državi. I da bude tako, nije loše, rast državnih rezervi u zlatu je od opšte koristi. Da li se taj kolač deli kako treba, i da li je uspostavljena prava mera, ko to zna? U Boru – niko. I baš zato, ako je tako, Bor, zajedno sa Majdanpekom, treba da bude pod posebnim “zakonskim zvonom”. Bilo bi i pravedno i na dobrobit svih. Ovako niti valja, niti se vidi napredak u gradu koji je ne samo ekološki propao, i kome mnogo toga nedostaje. Ulaganja u naselje Savača, Zlotsku pećinu sa motelom, ski staze na Crnom vrhu, gradnju puta na Stolu, Zoološki vrt, u razne turističke poduhvate, nisu mala, a vajda je gotovo nikakva. Put prema Selištu nikako da se završi, kolovoz Bor – Majdanpek preko Bele Reke je sve gori, ni do Žagubice nije sjajno. Da više ne spominjemo već previše poznato šta nedostaje, od fabrika za otpadne vode i zdravu pijaću vodu do obilaznice i ozdravljenja Brestovačke banje, obnove “Kapije Bora”, nove bolnice i toplane, revitalizacije vodovoda…
Bor, da ne filozofiramo i ne otkrivamo već viđeno, sa svojim plemenitim metalima, nasleđem i tradicijom, i danas čuva i unapređuje Srbiju. I radnim podvizima u rudarstvu i metalurgiji, i još uvek manjim platama od uobičajenih u naprednim zemljama u istim delatnostima, razvija i pomaže našu državu, ali i stranu kompaniju. To je toliko vidljivo da je smešno potanko objašnjavati. Ukoliko to vlast ne primećuje ili se pravi naivna, to nije valjano niti garantuje lepša jutra podno Crnog vrha i podalje.
Zato je i, često neshvatan, odbornik Janošević u pravu i na dobrom (i političkom) putu. Jer, ne možemo se zaklinjati u sigurno i stabilno punjenje budžeta, a da Savača već dve godine zvrji prazna, da nemamo dovoljno energenata za toplanu, da decenijama živimo pored mrtve i fekalne Borske reke, da udišemo sumpor – dioksid i arsen ili da ne možemo ni jedinog klubskog superligaša (ŽRK RTB Bor) da izdržavamo i održavamo, da Banja propada i dvorac prokišnjava, stadion liči na ruinu…
A to što se, primerice, Dom kulture u Gornjanu renovira osam godina i još nije završen, nije kriva ni država, ni stranac, ni Bog Otac. Znaju se, manje – više, krivci za mnoge naše malverzacije i lopovluke, gluposti i propuste, i to će se, ako ne u predstojećim izborima, onda rešiti u – godinama i decenijama koje dolaze. Vremena kad je sve naše promašeje “narod pozlaćivao” valjda je prošlo, ostaje da se opametimo i usložimo, ili da shvatimo, da je Bor, i danas – i graditelj i čuvadar (ne samo državnih zlatnih rezervi!) Srbije, i da kao takav, zaslužuje posaban status. I dužnu pažnju svake vlasti. Pogotovu one vlasti koja i najviše uzima.
