Godine 2004., 5. februara, u Borskim novinama objavljena je reportaža o Tomislavu Milenkoviću – Tomi Funtašu, Fuletu, legendarnom Boraninu koji je godinama „oblikovao“ u bakru na stotine uspomena, likova državnika, umetnika, vojskovođa, svetaca, i pomagao lekarima, policiji kod otvaranja brava i sefova, preživeo Goli otok i doživeo svoj radnički i fudbalski Bor.
Nedavno je prikazana izložba slika u bakru Tominog sina Slaviše, i tad se po koja reč čula i o Tomi Fuletu. Reporterski zapis (nešto izmenjen) Brane Filipovića, tada novinara Radio Beograda, objavljujemo kao sećanje na stari Bor i njegove znamenite ljude…
MAJSTOR, UMETNIK, BOEM…
– Nema sefa koji ne mogu da otvorim. Godinama pomažem policiji, gde god zataji njihova savremena tehnika – za mene nema tajni. Nedavno sam u našem muzeju otvorio sef Francuskog društva borskih rudnika iz 1936. Sad mi je 74. godina, a sef je decenijama čekao „na mene“. Pronađeno je brdo dragocenih dokumenata. Pomažem i bankama, raznim preduzećima. Najviše sam, na hiljade, uradio zidnih satova sa zaštitnim znakom grada Bora i grbom Nemanjića. Bezbroj je i svetaca u bakru, ikona, junaka, slavnih vojskovođa – priča Tomislav Milenković, u gradu bakra poznat kao Toma Funtaš, Toma Fule.
U bakru je izrezbario mnoga slikarska dela, predele i ljude, sačinio bezbroj raznih poklona za znane i neznane goste Bora, od dr Keneta Kaunde i Tita do Slobodana Miloševića. I danas stižu narudžbine iz Republike Srpske.
– Srbi iz Bosne najviše traže likove pravoslavnih svetaca i srpskih junaka. Tu su Sveti Jovan Krstitelj, Sveti Nikola, Sveti Sava, te Miloš Obilić, Hajduk Veljko, Karađorđe, car Lazar… I Vuk Karadžić je „u modi“ – kazuje Toma Fule gotovo nečujno, izgovarajući da je bilo vazda zahteva i za slikama Ratka Mladića. I Mladić ga je više puta lično zvao, sprijateljili su se „preko žice“.
– Pokatkad naplatim svoj rad. Često, kad vidim čoveka da nema para i da je iskren, samo odmahnem rukom. U Timočkoj Krajini malo je kuća bez mojih ukrasa ili suvenira od bakra. Najviše je posla pred Osmi mart. I sportski klubovi traže svakojake suvenire – napominje naš sagovornik.
Poslednjih 20 godina, najviše u doba sankcija našoj zemlji, bilo je posla preko glave. Pojavili su se lekari – nije bilo iz uvoza skalpela i opreme za operacije, pa je sve kovano Funteševom rukom u njegovoj radionici.
– I danas napravim skalpel od nerđajućeg čelika. Godišnje poklonim bolnici najmanje 20 takvih noževa. Doktor Mika Mihajlović toliko se saživeo sa mojom rukotvorinom da je i posle sankcija zadugo odbijao uvozne skalpele. Desilo se da je pri jednoj složenoj operaciji čuveni hirurg Krivokapić iz pregršti tih noževa uzeo baš moj skalpel. A pre toga kladio sam se sa doktorom da će Krivokapić odabrati moj „alat“. Iako je u penziji, Mika me jutros zvao i traži jedan nožić, nastavlja valjda sa svojom hirurgijom – nastavlja majstor Fule uz stidljivi osmeh, pa podseća:
– Znam da ćete pitati – zašto svake godine iznova pravim skalpele? Ljudi se posluže i ne vrate, kvalitet ih „osvoji“. I Ranku Zubaru sam napravio kompletnu opremu. I sve tako: danju se družim sa bakrom i slikama, noću majstorišem za bolnicu. A sefove otvaram i danju i noću, kad god me pozovu.
Imaš li, Tomo, brate mili, slobodnog vremena?
– Ujutru, otkad pamtim, odlazim u staru boemsku kafanu „Balkanče“, mada su je mangupi, još u vreme Broza, prozvali „Mali Komitet“, jer u blizini je zgrada političkih organizacija.
Sećanja naviru, uspomene kipte. Najteže godine ostadoše na Golom otoku.
– Ne žalim što sam tri godine propatio. Volim ruski narod, politika me ne zanima. Ni danas ne debatujem o „golaću“, iako me saleću novinari. Ljutnem se što u bolnici nekako izbrišu moj znak na mojim čeličnim „brijačima“. Neka ih, napraviću nove od najčistijeg čelika, da se sijaju ko jarko sunce, pa da vidim kako će sa njih da izbrišu ono poznato „Fule“ – završava priču Toma, zvani Fule, obećavajući da će idući put govoriti i o tome kako ne propušta ni jednu utakmicu fudbalskog Bora, i kako je zavoleo „Bele ruže“…
I tiho, tiho, da ne smeta gostima u prepunom „Balkančetu“, započe da pevuši „Bele ruže, bele ruže…“
Nežne ruže, bele ruže
Cvetale su na prozoru
Slučajno sam tuda prošo
Razboleh se kad ih spazih
Ne prolazim više tuda
Cvetaju li ja ne pitam
Stalno sanjam ja o njima
Bolje da ih video nisam
Tužno danas zvona zvone
Udaje se moja draga
Da li će iz oka njena
Pasti koja suza vrela
Samo jednom ruža cveta
Samo jednom srce voli
Recite joj, dok ne umrem
Neka bude samo moja
