Srbija i svet danas obeležavaju Dan primirja, posvećen sećanju na 11. novembar 1918. godine, kada je potpisano primirje između sila Antante i Nemačke, čime je okončan Prvi svetski rat. Ovo sećanje ispunjeno je ponosom, tugom i dubokim poštovanjem prema svim stradalima koji su, vođeni idejom slobode, dali život u jednom od najtežih i najtragičnijih sukoba u ljudskoj istoriji.
Primirje je potpisano tačno u 11 časova, 11. dana 11. meseca, u šumi kod francuskog Kompjena, u vagonu maršala Ferdinanda Foša. Time je zvanično prestala vatra na bojištima, a konačan mirovni sporazum zaključen je u Versaju u junu 1919. godine.
Za Srbiju, kraj rata nije značio kraj bola. Cena pobede bila je ogromna: prema podacima Konferencije mira u Parizu, zemlja je izgubila više od 1,24 miliona ljudi – gotovo trećinu celokupnog stanovništva, odnosno čak 60 odsto muške populacije iz 1914. godine. Od toga je više od 400 hiljada vojnika poginulo ili umrlo u boju, od rana ili bolesti. Te brojke svrstavaju Srbiju među države koje su podnele najveću žrtvu u Velikom ratu.
Dan primirja u Srbiji je državni praznik i obeležava se zajedno sa zemljama pobednicama, među kojima su Francuska, Velika Britanija, Italija, Rusija, SAD, Belgija i druge.
Bitka na Ceru – prvi saveznički trijumf
U kolektivnoj memoriji posebno mesto zauzima Cerska bitka – prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu. Vođena od 12. do 24. avgusta 1914. godine, izbila je na području Cera, gde su srpski vojnici iz Timočke, Šumadijske i Moravske oblasti, zajedno sa Konjičkom divizijom, izvojevali istorijski trijumf nad austrougarskom vojskom.
U svojim zapisima, potpukovnik Nikola Colović evocira atmosferu pred bitku: burnu noć, kišu, grmljavinu, nemir među ljudima i konjima, i osećaj da predstoji velika istorijska drama. Ti opisi, zabeleženi u knjizi „Timočka divizija – Divizija smrti i vaskrsenja“ Brane Filipovića, ostaju autentično svedočanstvo o hrabrosti i odlučnosti srpskih vojnika.
Natalijina ramonda – simbol vaskrsenja
Simbol Dana primirja u Srbiji je cvet Natalijina ramonda, botanički „feniks“ koji, i kada se potpuno osuši, ponovo oživljava kapljom vode. Taj motiv postao je metafora vaskrsenja Srbije nakon ogromnih razaranja i žrtava.
Cvet, nazvan po kraljici Nataliji Obrenović, raste na istoku Srbije i na Kajmakčalanu – mestima gde su srpski vojnici preživeli najteže bitke i ostavili neizbrisiv trag. U amblemu praznika nalazi se i motiv trake Albanske spomenice, podsećajući na herojstvo vojnika koji su prošli golgotu Albanije.
Natalijina ramonda, koja uspeva i u Zlotskom kanjonu kod Bora, danas je znak poštovanja prema prošlosti i večnog pamćenja na cenu slobode.
Dok se širom Srbije polažu venci, a zastave vijore na državnim institucijama, 11. novembar ostaje dan dubokog sećanja. Dan kada se ne slavi rat, već pobeda života, slobode i dostojanstva. Dan kada se pred senima junaka stoji tiho – sa zahvalnošću i ponosom.
