Iako se u javnosti često govori da Srbija ima prenisku rudnu rentu, stručnjaci upozoravaju da evropske države primenjuju širok spektar modela i da prosti procenti ne mogu da objasne kompleksnost sistema koji se poslednjih godina sve više usmerava ka jačanju državne kontrole nad resursima. Visina naknade za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno rojalti, u Srbiji se kreće od jedan do sedam odsto. Najviša stopa, od sedam procenata, primenjuje se na naftu i gas, dok se za metalične i nemetalične sirovine najčešće obračunava naknada od pet odsto prihoda.
Polemike o tome da li je ta naknada preniska i da li bi je trebalo povećati često se podgrevaju poređenjima sa drugim zemljama Evrope i sveta. Međutim, profesori i stručnjaci podsećaju da se sistemi naplate rojaltija razlikuju do te mere da ih nije moguće jednostavno upoređivati. Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Čedomir Beljić za Danas je izdvojio nekoliko primera iz Evrope kako bi ukazao na složenost ovog pitanja.
Prema njegovim rečima, rudarski zakoni u razvijenim tržišnim ekonomijama od 2009. godine menjaju se u pravcu jačanja suverene državne kontrole nad resursima i uvođenja strožih uslova za lokalnu korist. Potvrđeno je da rudarstvo može biti održivo jedino ako se prihodi od eksploatacije pravilno prikupljaju i koriste, i na lokalnom i na nacionalnom nivou. Do ovih zaključaka došlo se na osnovu empirijskih istraživanja o uticaju regulative i oporezivanja na investicionu klimu u rudarskom sektoru.
Beljić napominje da evropske zemlje primenjuju vrlo različite modele – od visine stopa do načina obračuna i raspodele prihoda – koji zavise od ekonomske politike, vrste resursa i strategije održivog razvoja. U većini država rojalti nije samo fiskalni instrument, već i mehanizam regulacije eksploatacije i zaštite životne sredine.
Hrvatska, na primer, za naftu i gas primenjuje rojalti od oko 10 odsto, znatno više nego Srbija. Naknada za mineralne sirovine sastoji se od fiksnog dela, varijabilnog dela i namenski izdvojenih sredstava za sanaciju štete. Fiksni deo u celosti pripada lokalnoj samoupravi, dok se varijabilni raspodeljuje između lokalnog, regionalnog i državnog nivoa. Varijabilni deo iznosi najmanje 7,5 odsto tržišne vrednosti sirovine, dok namenski deo, od minimum 2,5 odsto, služi sanaciji šteta u lokalnoj zajednici.
U Mađarskoj, naknade su definisane Zakonom o rudarstvu. Standardne stope iznose 12 odsto za sirovu naftu i prirodni gas, pet odsto za nemetalne sirovine površinskom eksploatacijom i dva odsto za druge čvrste minerale i geotermalnu energiju. Ministar nadležan za rudarstvo, uz saglasnost ministra finansija, može smanjiti stopu iz javnog interesa. Takođe, formira se fond za sanaciju terena, u koji se usmerava 10 odsto godišnje naknade.
Bugarska primenjuje fiksne stope zasnovane na vrsti i tržišnoj vrednosti minerala. Naknade za bakar, zlato i olovo kreću se od 1,5 do tri odsto bruto prihoda, dok industrijski minerali poput peska i šljunka imaju niže stope, oko jedan odsto. Dragoceni minerali oporezuju se višim stopama kako bi država ostvarila veći udeo u prihodima.
Slovenija i Rumunija primenjuju naknade između 12 i 18 odsto, uz dodatne ekološke takse. Slovenija insistira na usklađenosti eksploatacije sa strategijom održivog razvoja, dok Rumunija kombinuje rojalti sa posebnim porezima na rudarsku proizvodnju radi povećanja ukupnih prihoda i jačanja ulaganja u lokalne zajednice.
U Nemačkoj, imalac dozvole za istraživanje plaća godišnju naknadu koja se povećava od pet do 25 evra po kvadratnom kilometru. Naknada za eksploataciju iznosi 10 odsto prosečne tržišne vrednosti komercijalno eksploatisanih resursa. Vlada može doneti uredbe kojima prilagođava stope i uvodi izuzeća radi očuvanja ekonomske ravnoteže i zaštite nacionalnih interesa, ali ukupne naknade ne smeju premašiti četiri puta zakonski osnov.
Poljska propisuje da investitori plaćaju naknadu obračunatu prema površini koncesionog područja, dok se rudarska naknada tokom eksploatacije obračunava prema količini izvađenih minerala. Raspodela prihoda je takva da 60 odsto ostaje lokalnim zajednicama, a 40 odsto ide Nacionalnom fondu za zaštitu životne sredine i voda.
U Češkoj, investitori plaćaju godišnju zakupninu po hektaru rudarskog zakupa, dok regionalne uprave u celosti prenose ove prihode opštinama na čijoj teritoriji se nalazi eksploataciono područje.
Uporedna analiza pokazuje da su modeli naplate rudne rente u Evropi izuzetno raznovrsni, kao i da je visina stope samo jedan od faktora. Stručnjaci upozoravaju da se pitanja ekonomske održivosti, zaštite životne sredine i interesa lokalnih zajednica moraju posmatrati zajedno, jer jedino tako rudarski sektor može doprineti dugoročnom razvoju zemlje.
Danas
