Objavljujemo u celini govor dr Mila Bugarina, direktora borskog Instituta rudarstva i metalurgijre, na 57. Međunarodnom savetovanju rudara i metalurga održanom na Borskom jezeru
Poštovani predstavnici državnih organa i institucija, uvaženi predstavnici privrede, naučnih i obrazovnih institucija, poštovani ministre nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Republike Srbije gospodine akademiče Bela Balint, poštovani predstavnici resornog ministarstva Republike Srpske, poštovani gospodine Šainoviću, drage kolege iz Srbije, regiona, Evrope i sveta, dame i gospodo,
Velika mi je čast da vas, u ime Instituta za rudarstvo i metalurgiju Bor, pozdravim i poželim dobrodošlicu na 57. Međunarodno oktobarsko savetovanje rudara i metalurga.
Više od pola veka ovaj skup povezuje nauku, struku i industriju.
Danas je ta veza važnija nego ikada.
Mineralne sirovine više nisu samo pitanje rudarstva. One su pitanje energetske bezbednosti, industrijskog razvoja, tehnološke samostalnosti i dugoročne pozicije jedne države da svoje prirodne resurse pretvori u trajnu ekonomsku i društvenu vredmost.
Zato ključno pitanje pred nama nije samo koliko rude možemo da iskopamo, niti koliko bakra i zlata možemo da proizvedemo.
Ključno pitanje je: koliko nove vrednosti, znanja i tehnologije možemo da stvorimo u Srbiji iz mineralnih resursa kojima raspolažemo?
Borski rudarski region poseduje izuzetan mineralni potencijal. Prema podacima kojima raspolažemo i procenama zasnovanim na JORC klasifikaciji, u borskoj mineralnoj zoni govori se o približno 5,5 – 6 milijardi tona rude bakra, sa oko 40 miliona tona sadržanog bakra, približno 1,8 do 2 miliona kilograma zlata i oko 6 miliona kilograma srebra, uz značajne količine drugih plemenitih metala u kategorijama izmerenih i indiciranih mineralnih resursa.
Posmatrano kroz današnje cene metala, govorimo o bruto potencijalu reda veličine 900 milijardi do jednog biliona američkih dolara.
Naravno, to nije novac koji jednostavno „leži pod zemljom“, niti se bruto vrednost sadržanih metala može poistovetiti sa ekonomskom dobiti države ili kompanija.
Ali ta razmera jasno pokazuje dve stvari:
– veličinu naše razvojne šanse i
– veličinu naše odgovornosti.
Naš zadatak je da tu šansu pretvorimo u dugoročnu i održivu vrednost ako imamo pameti.
A za to su potrebni znanje, tehnologija, odgovorna eksploatacija i jasan sistem praćenja i kontrole mineralnih resursa i odgovorna politika države.
Naša vrednost ne sme da se završi na koncentratu i katodi.
Srbija mora da razvija naredne karike lanca vrednosti: žicu i kablove, legure, cevi i trake, električne komponente, opremu za energetiku, nove materijale i proizvode visoke tehnološke vrednosti.
Nije dovoljno da iz Srbije izvozimo sirovinu ili poluproizvod kao što to sada radimo.
Naš cilj treba da bude da iz Srbije sve više izvozimo gotov proizvod, sopstvenu tehnologiju i znanje.
To ne znači zatvaranje prema svetu.
Naprotiv mi moramo da sledimo razvijene zemlje EU i Sveta koje imaju daleko manje rudarske potencijale a daleko su naprednije u tehnologijama rudarske industije i imaju znatno veće učešće u BDP od nas.
Srbiji su potrebne investicije, međunarodne kompanije koje će proizvoditi finalne proizvode bakra i plemenitih metala.
Potreban nam je kapital i pristup najboljim svetskim tehnologijama.
Ali najvrednija investicija je ona koja, pored proizvodnje, u zemlji ostavlja nove fabrike, domaće dobavljače, stručne kadrove, istraživanje, tehnologiju i znanje koje možemo dalje da razvijamo.
Istovremeno, država mora pouzdano da zna čime raspolaže i šta se sa tim resursima događa: koliko se eksploatiše, kakav je kvalitet rude, koncentrata i metala, šta se prerađuje, šta se izvozi i uvozi, kolika se dodata vrednost stvara u Srbiji i kakav trag proizvodnja ostavlja u prostoru i životnoj sredini.
Takav sistem ne može da počiva samo na administrativnim podacima kao što je to danas slučaj.
Potrebni su stručne institucije akreditovane laboratorije, nezavisna merenja, digitalni monitoring, automatizovana kontrola, modeli predviđanja i snažne stručne institucije koje državi obezbeđuju pouzdane podatke za donošenje odluka.
Upravo tu vidim jednu od najvažnijih budućih uloga Instituta za rudarstvo i metalurgiju Bor.
Institut, sa savremenom tehničko-tehnološkom opremljenošću, tradicijom i multidisciplinarnim znanjem, treba da bude snažan naučni i stručni oslonac države i pouzdan partner industrije.
Danas IRM na jednom mestu integriše geologiju, rudarstvo, pripremu mineralnih sirovina, metalurgiju, hemiju, zaštitu životne sredine i digitalne tehnologije.
To nam omogućava da pratimo čitav put mineralne sirovine – od istraživanja resursa i procesa prerade, preko kvaliteta proizvoda, do uticaja na vodu, vazduh i zemljište.
Ali nam omogućava i nešto više; da razvijamo sopstvena tehnološka rešenja nove procese, nove reagense i nove načine valorizacije sekundarnih sirovina otpada i jalovine.
Naš cilj nije da usporavamo investicije.
Naš cilj je da doprinesemo da investicije budu tehnološki naprednije, ekološki odgovornije i da stvaraju više znanja i veće dodate vrednosti u Srbiji.
Pred nama je nova industrijska epoha.
Veštačka inteligencija, automatizacija, robotizacija, digitalni rudnici, napredna flotacija i hidrometalurgija, reciklaža i cirkularna ekonomija koji menjaju način na koji istražujemo, eksploatišemo i prerađujemo mineralne sirovine u bliskoj budućnosti.
Ono što danas nazivamo otpadom, sutra može biti vredna sekundarna sirovina.
Ono što danas kontrolišemo periodično, sutra ćemo pratiti u realnom vremenu.
A ono što danas uvozimo kao tehnologiju, sutra treba da budemo sposobni da razvijamo sami i da ponudimo drugima nova inovaciona rešenja. /Gacko, Sevojno, Sremska Mitrovica/
Srbija u toj promeni ne treba da bude samo korisnik tuđih tehnologija. Treba da gradi sopstveno znanje i sopstvena rešenja.
Bor, sa svojim resursima, industrijom, tradicijom i IRM, ima realnu osnovu da bude jedno od mesta na kojima će se nove tehnologije razvijati, proveravati i uvoditi u industrijsku praksu.
Zato bih danas iz Bora poslao tri jasne poruke.
Prvo – mineralno bogatstvo dobija svoju punu vrednost tek kada iz njega stvaramo domaću industriju i proizvode višeg stepena prerade.
Drugo – država mora imati sopstveni stručni kapacitet da pouzdano zna šta poseduje, šta se eksploatiše, šta se proizvodi i izvozi i kakve posledice proizvodnja ostavlja.
IRM je spreman da bude jedan od ključnih oslonaca takvog sistema.
i treće – budućnost srpskog rudarstva i metalurgije ne treba meriti samo tonama rude, koncentrata ili katodnog bakra.
Treba je meriti količinom znanja, tehnologije, novih proizvoda, stručnih ljudi i dodate vrednosti koja ostaje u Srbiji.
Poštovane kolege, dame i gospodo
Ruda je resurs jedne generacije.
Znanje, tehnologija i institucije koje danas izgradimo mogu biti vrednost mnogih generacija.
Zato je naša odgovornost da mineralno bogatstvo pretvaramo u znanje, znanje u tehnologiju, tehnologiju u proizvode, a proizvode u dugoročan industrijski razvoj Srbije.
Institut za rudarstvo i metalurgiju Bor ima tradiciju, vrhunsku opremljenost, znanje, iskustvo i, pre svega, ljude sposobne da tom cilju daju snažan doprinos.
Na nama je da taj potencijal povežemo sa državom, privredom, univerzitetima i međunarodnim partnerima i pretvorimo ga u sistem znanja i razvoja koji će trajati duže od bilo kog pojedinačnog rudnika i bilo kog investicionog ciklusa. / Finska, Švedska, Poljska../
Ako u tome uspemo, budućim generacijama nećemo ostaviti samo istorijski podatak koliko smo rude iskopali i metala proizveli.
Ostavićemo im znanje, tehnologiju, snažnije institucije i industriju sposobnu da stvara novu vrednost.
To je, verujem, prava mera uspeha.
I to treba da bude naša zajednička vizija budućnosti rudarstva i metalurgije Srbije upućena sa ovog skupa
Uz zahvalnost svima vama koji ste danas sa nama, želim vam uspešan rad, otvorenu stručnu raspravu, nova partnerstva i rezultate koji će doprineti razvoju naše;
struke, naše nauke i naše lepe ujedinjene zemlje Srbije
Hvala vam i srećno!
