Bor, 25. januar – Bor će, nakon 75 godina od Drugog svetskog rata, dobiti Memorijalni centar posvećen žertvama holokausta, očuvanju sećanja na više od 7000 stradalih u 33 radna logora u okolini grada. Najviše je stradalo mađarskih Jevreja, ali i veliki broj Srba i logoraša iz još nekoliko evropskih zemalja. Kako je istaknuto na jučerašnjem skupu međunarodnih organizacija, našeg Ministarstva spoljnih poslova i Grada Bora, projekat Memorijalnog centra je pri kraju, ali je isto tako važno da se planira i rekonstrukcija jevrejskog groblja u Boru i gradnja Parka prijateljstva koji će biti podignut u saradnji sa Mađarskom. Urediće se i spomenik logorašima u krugu borske “Jame”, podignut 1982. godine. U Boru je, ispred Doma zdravlja, i spomenik logorašu i velikom mađarskom pesniku, Miklošu Radnotiju.
Dr Tomislav Pajić je 1989. godine objavio knjigu “Prinudni rad i otpor u borskim logorima 1941 – 1944.” Našim čitaocima prezentujemo tekst Slobodne Evrope (iz 2019. godine) “U logorima Bora: Prinudni rad u Drugom svetskom ratu”…
Kada se komemoriraju žrtve Drugog svetskog rata, malo ko se seća mučenih i stradalih u logorima Bora, najvećeg centra prinudnog rada u Evropi između 1942. i 1944. godine. U samom Boru, industrijskom gradiću u Istočnoj Srbiji, do dan danas nije izgrađeno nijedno spomen-obeležje koje bi sadržalo bilo kakvu informaciju o tome da su u okolini Bora postojala čak 33 radna logora za najamnike i kažnjenike, među njima Jevreje, Rome i političke zatvorenike, koji su iz više zemalja kontrolisanih od strane Sila osovine dopremani u Srbiju na prinudni rad.
„Judenfrei“
Srbija pod nacističkom upravom između decembra 1941. i sredine 1942. mesto je detaljnih čistki Jevreja, Roma i ostalih „nepoželjnih“. Žene, decu i muškarce nesposobne za rad streljaju i guše ugljen-monoksidom. Radno sposobne muškarce deportuju u logore van zemlje.
Na čelo Srbije, četiri meseca od početka rata, došla je antisemitski nastrojena vlada generala Milana Nedića. Domaća i nemačka vlast sarađuju na „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja“. Međutim, Berlin nije zadovoljan efikasnošću kojom se pitanje rešava. U martu 1942, u Beograd stiže kamion dušegupka.
Već sredinom 1942. godine esesovac Harald Turner izvestio komandu u Berlinu da je „Srbija zemlja u kojoj je pitanje Jevreja i Cigana rešeno. Šefer je iskoristio priliku da istakne da je „Beograd – jedini veći grad Evrope očišćen od Jevreja – ’Judenfrei’.“
Potrebe Sila osovine za rudama enormno rastu. Rešenje: eksploatisati četiri velika rudnika u tadašnjoj Srbiji, naročito onaj u borskom basenu.
Najamnici i kažnjenici
Nemci 1942. oko Bora uspostavljaju sistem od 33 radna logora, koji su mahom nosili nazive prema nemačkim gradovima i pokrajinama: Berlin, Drezden, Saksonija, Holštajn… „Kakva je to ironija bila, konc. logorima davati imena gradova i predela koji su bili poznati po svojim lepotama“, piše u „Sećanjima jednog borskog prinudnog radnika“ Mikloš Sigetvari.
Najveći broj radnika koji je stigao u Bor početkom 1942. bio je iz Srbije, a radili su za platu od 500-600 dinara mesečno. Iako su radni ugovori predviđali tri obroka dnevno, cigarete i higijenska sredstva, radnici su dobijali mahom jedan obrok dnevno i za platu kupovali higijenu i dodatnu hranu. Iz Srbije su na rad išle uglavnom zanatlije. Međutim, jedna lista od 128 radnika dopremljenih iz Beograda registruje da su u Bor stigli jedan sveštenik, tri studenta i jedan muzičar.
„Žene i decu su ubijali na brzinu, kako bi oslobodili mesto na Sajmištu“, objašnjava za RSE beogradski istoričar i istraživač Branimir Gajić. „Onda na Staro sajmište u Beogradu počinju da pristižu sposobni za rad, koje odatle dalje šalju u radne logore“, kaže on.
Posla je mnogo: osim kopanja rude, treba izgraditi infrastrukturu kojom će rude biti dopremane do fabrika u kojima se danonoćno radi da bi se nahranila ratna mašinerija. Uz najamnike, počinju da pristižu kažnjenici – bez radnog ugovora i protiv svoje volje. Pored Srba iz Hrvatske, među njima su Holanđani, Francuzi, Česi, Poljaci, Belgijanci, Grci i Mađari.
Prinudni rad organizuje nemačka civilna i vojna Organizacija Todt (OT), najveća građevinska kompanija u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata. Osnivač OT Franc Tot 1942. postaje ministar naoružanja i municije, a svi poslovi OT usmeravaju se vojnu industriju.
Većinu logora obezbeđuje mađarska straža. Krajem 1943, zapovednik logora, potpukovnik Andraš Balog, smenjen je „zbog blagog postupanja prema logorašima“. Na njegovo mesto dolazi pukovnik Ede Maranji. Mikloš Sigetvari Maranjija opisuje kao „zadriglog, zdepastog, gadnog čoveka ružnog lika i nasilničkog ponašanja, koji je uveo kaznu vešanjem“.
Pod Maranjijevom upravom, radni logori oko Bora sve više tonu u čisto nacističku atmosferu: svi moraju ofarbati odeću u crno, svi moraju istaći oznaku logora, svi Jevreji moraju nositi žutu zvezdu, svi moraju predati toplu odeću. U raznim arhivskim dokumentima, logoraši se opisuju kao „goli i bosonogi ljudi u ritama“. U pojedinim slučajevima, oznaka logora je, baš kao i u logorima za istrebljenje, tetovirana na koži.
Sagvari u svojim memoarima navodi da je obuća oduzimana po Maranjijevom naređenju kako bi se otežalo bežanje. Izvori takođe beleže da su radnici privezivali komade drveta na tabane.
Kupoprodajni ugovor
Borski rudnik bio je jedan od najvažnijih objekata za nemačku ratnu privredu u Jugoistočnoj Evropi.
U evidenciji Kancelarije za ratnu ekonomiju glavne komande Vermahta navodi se da je između 1942. i 1944. Borski rudnik zadovoljavao nešto više od četvrtine nemačkih potreba za bakrom.
Iz Borskog rudnika srpski najamnici masovno beže. Zidar Cvetko Kujundžić, koji je u Boru bio „na drugom kilometru, u italijanskom logoru“, priseća se kako je jednog dana sa grupom radnika pretovario prikolicu sa šljunkom da bi radovi kasnili. „To je bila sabotaža. Video je jedan Švaba […] Morao sam da bežim.“ Kujundžić se kasnije, kao i mnogi odbegli radnici, priključio partizanima. Prema izveštaju OT, samo tokom januara i februara 1943, iz Bora je pobeglo 3.217 prinudnih radnika.
Industrijske potrebe rastu. U ovim okolnostima, u martu 1943, OT je od Mađarske zatražila 10.000 radnika za svoje potrebe u Istočnoj Srbiji.
U prilog tome koliko je ozloglašen bio rad u Borskom rudniku govori podatak da je tadašnji mađarski ministar odbrane Nađbakonji Nađ Vilmoš inicijalno odbio ovaj zahtev. Pošto nemački pritisak nije prestao, Vilmoš je u Bor traži komisiju koja bi ispitala uslove rada u rudniku. Nedićeva vlada šalje grupu činovnika da ispita stanje u logoru.
U izveštaju komisije je stajalo: „Logoraši su upola goli i bosi sa krpama na sebi. Mnoge barake su bez stakla na prozorima na temperaturi od minus 10 stepeni. Ljudi u logorima su samo brojke. Iz njih se izvlači i poslednja kap snage. Od hladnoće i iscrpljenosti logoraši umiru. Nemci obveznike nazivaju „srpskim svinjama“ i „beogradskim ciganima“.“
Nakon izveštaja, Vilmoš je još čvršće stao uz prethnodnu odluku, a u u svojim memoarima „Sudbonosne godine“ kasnije je zabeležio: „Bio sam odlučan da mađarske radnike tamo pustiti ne smemo“. Vilmoš je smenjen u junu 1943, a njegov naslednik Lajoš Čatai momentalno je pristupio udovoljenju zahteva.
Ugovor koji je mađarska vlada napravila sa Organizacijom Todt bio je takoreći kupoprodajnog karaktera: mađarska vlada je trebalo da mesečno dobija isporuku od najmanje 100 tona bakarne rude, koja bi se prerađivala u mađarskim topionicama. Zauzvrat, Mađari će na prinudni rad u Bor poslati 3.000 radnika.
U martu 1944, stigao je zahtev za novih 1.500 radnika, ali je mađarska vlada rešila da udvostruči broj. U novom aranžmanu, bilo je predviđeno da Mađarska mesečno dobija isporuku od 6 tona hroma.
Život jednog mađarskog prinudnog radnika je, dakle, vredeo 33 kilograma bakarne rude, odnosno 2 kilograma hroma mesečno.
U logorima
„Četnički načelnik Ivezić Velja osudio me je da idem za Bor i rekao mi tada da se neću nikada vratiti“, prisećao se posle rata Zdravko Selenić, zemljoradnik iz Banjana kod Uba, koji u borskim logorima bio između 1942-1944.
„Prvo su nas doveli u (logor) Drezden i ošišali nas. Onda su nas oterali u samice. Samica je bila kao bunker. […] Bili smo gladni izmučeni.[…] Posle nekoliko danas su nas otverali u štraf (kazneni, prim. autora) lager, rasporedili nas u barake. Spavali smo na dasci, ćebe je bilo tanko. Nemci svakog jutra pitaju ko je novi, izvlače iz stroja, gaze, udaraju, nagone na suvo plivanje, dok se ne zadovolje, i umore.[…] Što se tiče hrane, nemam šta da kažem. Bila je loša. Za ceo dan 200 grama hleba i samo posoljena voda.[…] Od svih mučenja, najgore mi je bilo suvo plivanje. Kada smo bili na radilištu terali su nas da sednemo i da se tako spuštamo niz brdo puno oštrog kamenja. Odeća nam se cepala, meso otkidalo, krv lila na sve strane. Tako pocepane i krvave su nas doterivali u barake i taman smo hteli da se odmorimo, Nemci su ulazili u barake, gazili nas, šutirali, i isterivali napolje. Na vratima su nas čekali sa motkama i udarali po glavi, leđima, nogama. Onda se izmaknu 20 metara i morali smo da protrčavamo između njih, a oni da nas opet udaraju. Onda je dolazilo suvo plivanje, pa su nam davali kante i morali smo da skačemo kao žabe. Najgore je bilo subotom i nedeljom kad su dolazili pijani. Mučili su nas dok se oni sami nisu umorili.”
U jednom od četiri mađarska transporta koji su 1944. upućeni u Bor, bio je i mađarski pesnik Mikloš Radnoti, koji je tokom rada u Boru sačinio zbirku od 9 pesama, kasnije objavljenih pod naslovom „Borska beležnica“.
Evakuacija
U julu 1944. godine, šef Štaba ratne ekonomije za jugoistok Ervin Braumiler izvestio je nadređene da je zdravsteno stanje radnika loše: ukoliko su ranije bila potrebna dva radnika za utovar vagona, sada su potrebna četvorica.
Usled napredovanje partizana i Crvene armije prema Boru u jesen 1944. rukovodstvo rudnika naredilo je evakuaciju. Plan je bio da radnici preko Mađarske budu poslati za Nemačku, gde je trebalo da nastave sa radom. Mnogi nisu preživeli put do Nemačke. Tokom marša od Bora do mađarske granice, radnici su organizovano streljani u nekoliko navrata. Najveće streljanje bilo je kod Crvenke. Iz kruga ciglane u Crvenki, šezdesetih je ekshumirano preko 700 leševa.
Sigvari piše da su mađarski stražari tokom marša strahovali od partizanskog napada. „Mada zvuči paradoksalno, svoju su nervozu ispoljavali sve češćim pucanjem. To se događalo kada bi neko izašao iz kolone zbog svojih fizioloških potreba. Više čuvara odjednom pucalo je u dotičnog, pravdajući to time, da sprečavaju pokušaj bekstva“.
Crvena armija zauzela je Bor 3. oktobra 1944. Ovaj dan se danas obeležava kao Dan grada.
SFRJ i Demokratska republika Mađarska su, za mučenja i ubijanja prinudnih radnika, u godinama nakon rata na smrt osudile šestoricu mađarskih zapovednika logora, narednika i vodnika. Potpukovnik Ede Maranji nikada nije osuđen, a do kraja života živeo je u Saveznoj Republici Nemačkoj.
Jedino što u Boru podseća na ove događaje su zapušteno groblje na kojem je sahranjeno oko 7.000 logoraša i spomenik mađarskom pesniku Miklošu Radnotiju ispred borske bolnice.
Beogradsko Sajmište, sa kojeg je i počelo raspoređivanje radnika u radne logore po Srbiji, zvanično je napušteno u julu 1944. Međutim, poslednji koji su na njemu prenoćili bili su upravo borski prinudni radnici koji su u septembru 1944. marširajući ka Mađarskoj prošli kroz Beograd.
