Bor, 3. februar – Privilegiju da piju najkvalitetniju vodu, koji priroda sama do kraja prečisti, ima oko 20 odsto stanovnika Srbije, u prvom redu oni koji žive na istoku i zapadu zemlje. Ovi vredni planinski izvori sa kojih do nas stiže voda koja, da je vino, bila bi ono najbolje, ujedno su i najranjiviji i do njih ne bi smeli da stignu zagađivači, priča za list „Nova“ hidrogeolog, profesor u penziji dr Zoran Stevanović.
Tri četvrtine stanovnika Srbije pije vodu sa izvorišta podzemnih voda, dok ostali putem vodovoda dobijaju prečišćenu rečnu vodu.
„Međutim, nisu sve podzemne vode jednakog kvaliteta, a one najbolje nalaze se u istočnoj i zapadnoj Srbiji, gde do nas stižu sa prirodnih izvora na obodu planina, iz terena karsta – krečnjačkih planina“, objašnjava za „Novu“ profesor Stevanović.
U istočnoj Srbiji tako najkvalitetniju vodu piju stanovnici Bora, Pirota, i delom Niša, dok na zapadu zemlje, na prostoru Dinarskih planina, skoro sva mesta dobijaju čistu izvorsku vodu. Tako ono najbolje iz prirode sa svojih česmi piju stanovnici Prijepolja, Nove Varoši, Sjenice…
Na pitanje kako to da Bor, čiji vazduh i zemljište su izuzetno zagađeni, može da ima najkvalitetniju vodu, objašnjava da su izvori dovoljno daleko od zagađenog područja.
„Bor dobija vodu sa planina Kučaj i Beljanice, sa planinskih izvora koji su oko 15 kilometara udaljeni od grada i industrijske zone. Tamo se bunarima zahvata voda i cevima dovodi do grada“, kaže.
Dodaje da je ova voda sa krečnjačkih planina, tako visokog kvaliteta da se gotovo u svim gradovima u kojima se koristi vrši samo njeno hlorisanje nakon čega se pušta u cevi.
Voda iz priobalja reka je takođe dobra
Ovakve vode, međutim, nisu dostupne na čitavoj teritoriji zemlje i njih koristi svega 20 odsto stanovništva. Najveći broj građana, oko 50 odsto, pijaću vodu dobija sa izvorišta koja se nalaze u priobalju reka, koja mora donekle da se prečisti.
„Te vode obično prolaze kroz proces odstranjivanja gvožđa, blagu filtraciju, dodaje im se hlor i to je dovoljno, puštaju se u vodovod“, objašnjava hidrogeolog.
Priobalne podzemne vode oko Dunava teku kroz vodovode u Pančevu, Apatinu i Novom Sadu, iz Savskog priobalja vodu dobija Beograd i gradovi uzvodno od njega, dok od podzemnih voda oko Velike Morave zavisi vodosnabdevanje Jagodine, Paraćina, Ćuprije…
Ostatak pijaće vode, ili jednu trećinu ukupne količine, stanovništvo dobija prečišćavanjem rečne vode. Tako, na primer, srpska prestonica oko polovine pijaće vode dobija iz podzemnih priobalnih voda, a drugu polovinu prečišćavanjem savske vode. Ta rečna voda, objašnjava profesor, mora da prođe kroz nimalo jeftin proces koji sadrži petnaestak operacija pre nego što stigne do potrošača.
Najkvalitetnije izvore je i najlakše zagaditi
Hidrogeolog upozorava da je najkvalitetnije vode, one sa planininskih izvora, iz karsta, najlakše i zagaditi.
„Ti izvori su otvoreni sistemi i kad u njih uđe zagađivač on mnogo lakše dolazi do izvora i mnogo brže kontaminira svu vodu. Tako su u okolini Majdanpeka zagadili prirodne izvore, ali se srećom oni ne koriste“, kaže profesor i objašnjava da je zagađenje tamo dospelo, i još uvek dospeva, iz flotacijskog jezera koje je nesrećom postavljeno u jednoj depresiji na uzvišenju iznad grada, a na kontaktu sa poroznim krečnjacima.
Otvaranje rudnika na Homolju, iznad Žagubice, gde kompanija Dandi planira da eksploatiše rudu uz korišćenje cijanida, Stevanović vidi kao realnu pretnju vodama tog kraja.
„Ukoliko dođe do iskopavanja i tretiranja rude najavljenim postupkom površinske vode će biti svakako zagađene. Osim ako se ne urade postrojenja za prečišćavanje rudničkih voda, koje bi onda ovu eksploataciju učinile neisplativom. Bez tog postrojenja, sve ono što od rude i jalovine bude na površini terena kiša će da spira, nakon čega će dospevati u vodotokove, u Homolju konkretno u reku Tisnicu, koja je pritoka Mlave. Tako će zagaditi i Mlavu i imaćemo degradiranu jednu bistru, čistu planinsku reku, koja će onda dalje zagađivati i priobalne podzemne vode“, objašnjava.
Podseća da je ista opasnost postojala u “Jadru” od iskopavanja litijuma.
„Tamo je postojala opasnost da teški metali koji se spiraju sa jalovišta dospeju preko vodotokova do podzemnih voda u Mačvi, koja spada u jedno od najbogatijih područja za snabdevanje vodom u Srbiji. Na kartama koje smo još 2010. godine uradili Mačva i Jadar su označeni kao vrlo ranjive zone, zato što su ta područja u stanju da lako ‘popiju’ zagađivač i da se on transportuje u podzemlje. Da je do kraja urađena Studija uticaja projekta ‘Jadar’ najteže bi se dokazalo da podzemne vode ovde ne bi bile zagađene“, kaže.
Zaključuje da Srbija nema problem sa snabdevanjem pijaćom vodom, da je ima u dovoljnim količinama, ali i da podzemna, kvalitetna izvorišta treba pažljivo da se čuva.
Izvor: Nova
