Bor, 10. mart – Danas je glavno pitanje: kako će se završiti predstojeći sveopšti izbori? Za Bor, industrijski grad na istoku Srbije, najbitnije je – hoće li udružena opozicija nadjačati oslabljenu i u vrhu nesložnu poziciju. Može i drugačije: da li su Beograd i Bor najozbiljniji srpski kandidati za pobedu opozicije? Za raspoloženje građana prema vlastima u Beogradu ne treba se puno raspitivati. Opozicija je u prednosti, i samo treba čekati 4. april i videti kako će prethodni izborni dan proteći – nadajmo se u demokratskoj, fer i korektnoj atmosferi. Mada je naprednjacima i socijalistima i još ponekim manjim partijama poput radikala, opasno stalo da toga da ne izgube glavni grad. Znaju se i razlozi i oni će sve učiniti da ne ostanu bez najvažnijeg i najvećeg, bar klimavog, uporišta. Bor je nešto drugo.
Samo, ni on se kao takav neće predati tako lako, ni mirno. Ipak. Da je vreme da i ovde opozicija pokaže da je, najviše zahvaljujući greškama i propustima lokalne vlasti, u naletu i da će imati više nego ikad pristalica, apsolutno je tačno. I naprednjačka vlast na vrhu brega imala je ogroman udeo u životu bakarnog grada i okoline. I nije se proslavila, ma koliko se trudila da se predstavi lepšom i kvalitetnijom. Zaklanjenja iza psolovnog uspeha (čak i interesa) Ziđina je previše providno i nije po volji građana.
Država je blagonaklono posmatrala propadanje i čerupanje Besena Bor kako bi što pre i jednostavnije dovela stranog investitora i rešila probleme koji su predugo trajali i nisu valjano otklanjani. Da je i sama kriva zbog totalnog potonuća RTB -a, ova vlast to nikad neće priznati ma koliko neki argumenti bili upečatljivi. Neshavtljivo je i po svaku cenu – na primer – podržavanje nesposobnog političkog menadžementa, što je dovelo do nesagledivih posledica koje su se najviše ogledale u bacanju para u rupu bez dna – u državni projekat Nova topionica.
Ni danas niko neće da prihvati golu istinu da je taj projekat bio čist – promašaj. Novi, politički, ursovski menadžment došao je kad su dugovi bili gotovo upola manji nego pri kraju 2018. godine i kad je Ziđin otplatio 1,2 milijarde evra. Onda je usledila brzopleta prodaja da se niko, pa ni radnici i građani u Boru – nisu pitali za bilo šta. Kompletan ugovor je i sad tajanstven. Zašto? I najbitnije: struka je bila protiv prodaje nacionalnog, borskog blaga. I opozicija se na čelu sa Narodnom strankom i Draganom Markovićem borila protiv otuđenja nekadašnjeg privrednog giganta bivše i velike Jugoslavije. Srećom, prodato je 63 odsto kompanije, ali gde i kako odlazi taj deo kolača ni ovog časa niko u Boru i okolini pojma nema. A reč je o ogromnom profitu. Za to vreme Bor i Majdanpek uspšeno se guše u nezdravom vazduhu, susreću se sa nepoznatim širenjem rudarskih aktivnosti, iseljenjem celih sela i zaselaka uz nesporazume za pravičnu nadoknadu šteta i uzete imovine. Građani su u strahu i za nastavak devastiranja zemljišta, ugrožavanje vodotokova, prekomernog zagađenja atmosfre. Često se ne sprovode ni sopstveni zakoni pogotovu u ekološkim stradanjima. Ne znaju se ni granice geoloških istraživanja i rudarskih radova.
Vlast zaboravlja da je njeno rukovodstvo u Boru (i danas je aktuelno i vodi izbornu kampanju) imalo niz afera, da je upropašćen javni sektor u gradu, da dugo, dugo godina “Kapija Bora” stoji kao najveće ruglo, da se sprema rušenje stadiona “Rudara”, da je previše sumnjivih projekata, da gotovo nema lokal patriotizma, da obnovljena Savača dve godine zvrji prazna, Brestovačka banja je prepuštena i zanemarena, da je loša transparentnost u radu, da mnogo toga ne štima. Vlast uporno i čvrsto drži svoje poslušnike odrođene od naroda. Do prodaje RTB -a prvo oličenje u bahatosti bio je prkosni hit “Ne može nam niko ništa”, pa se stiglo, posle više sličnih podviga, do nedavnog 1. marta i zbora u Metovnici i drčne napredne izjave o „vojnicima partije“. Ima tu još povazda crnih bisera, da ih iz pristojnosti ne spominjemo. I dalje im je malo vlasti, hoće još, i još, još…
Bor je, sa tom starom “vojničkom” gardom, došao dokle je danas. Porasli su zapošljavanje i standard, ali, zapamtimo za navek i nezaboravimo: narod ostaje bez vekovnih ognjišta, svog imanja, kuće i okućnice, šuma, reka i izvora, dedovine i očevine. Najavljuju se rušenja sportskih terena, bolnicu renoviraju umesto da grade novu na drugoj lokaciji, javni sektor je na kolenima, Crnom vrhu prete goletima, ne sklanjaju se rugla i ruine u najužim delovima grada, izmeštaju se naprečac cela sela i zaseoci, rudnik preti i gradu, nema preko potrebne i najavljene gradske obilaznice, godinama se ne završava kolovoz do Selišta. Borsko jezero nije više turistička uzdanica. Toplana je na izdisaju. Vodovod je u teškim mukama. Grad je prljav, blatnjav, neizgledan. I vlast je, samim tim, neizgledna.
A i Metovnica nije više što je bila i ne samo zbog kineskog rudnika zlata. U tom bezvodnom mestu, nedalekom od Ničićevog učmalog i zarozanog Zaječara, nedavno su okrečili zgrade u centru sela samo sa jedne strane kako bi stvorili lepši ambijent za ministarku rudarstva.
Metovnica je, eto, dočekala s manje dobordošlice i vojnike napredne partije. Da se valjda zajednički krene u nove izborne pobede. I da se eventualno, ako ustreba, usavrši sistem masovnog glasanja od kuće. Kao onomad, na referendumskom glasanju. Biće tu, ne treba sumnjati, još inovacija.
Niko kao rudarska Metovnica, niko kao rudarski Bor!
