Bor, 17. jun – Grad Bor ove goine izdvaja za projekte u poljoprivredu (samo za registrovana domaćinstva, ukupno ih je 70) 45 miliona dinara, što je dvostruko više nego lani. U poslednje četiri godine ovu podršku dobilo je 400 gazdinstava. Biće to podsticaj vredan pažnje, ali je to, čulo se i na poslednjoj sednici Skupštine grada, samo “kap u moru”, ne jedino za napredak u rurarnom sektoru, nego i za opsatanak i spas sela, pa i seljaka. Borski kraj je rudarski sa nemalim turističkim resursima i izdašnom prirodom kakvu je retko susresti na celom Balkanu. Nekada su uzgajane desetine hiljada belih stada na obroncima i proplaniima Crnog Vrha, Dubašnice i Malinika, stočarstvo je bila razvijena poljoprivredna grana. U selima pored Timoka, prvenstveno u Šarbanovcu, postizani su jugoslovenski rekordi u proizvodnji pšenice i kukuruza. Zadrugarstvo je krasilo i celu Timoćku krajinu. I država je pomagla kroz razne “zelene“ i slične planove, dobijani su povoljni krediti, kupovana mehanizacija, menjan rasni sastav stoke. Negde osamdesetih delovao je i moćni agroindustrijski kombinat.
Danas je drugačija slika, danas je rudarstvo možda i u najvećoj ekspanziji na ovim prostorima u poslednjih sto i više godina. Poljoprivreda i zadružni pokret su u aposlutno drugom planu, čak negde je to i trećerazredna delatnost. Mladi su otišli – i dalje ne staju – u inostranstvo i veće gradove, ostali su starci. U naglom napretku rudarskih događanja i uvećane proizvodnje potisnuta je ne samo poljoprivreda već se promenio i život na selu. Na jednoj strani najbliža naselja gradu i rudniku postaju ugrožena, poljoprivredno zemljište i šume neminovno postaju rudnici, poljoprivrednici se preseljavaju, uglavnom silom prilika, u rudnička okna i na kopove. Danas je prosečna zarada u Ziđinu, bivšem RTB -u, 105.000 dinara i ko god može opredeljuje se za platu. U fabrici pod vedrim (ili tmurnim) nebom – nema tako sigurnog hleba. Moćna strana kompanija privlači i mlade i starije. Selo je sve više pusto i suočeno sa promenljivim tržištem poljoprivrednih proizvoda, gde je svega i svačega sem – sigurnosti. Trgovci i zelenaši profitiraju, seljak, po običaju, nije dovoljno zaštićen ni od države ni bilo koga drugog. Zadruge su lepa prošlost i ništa, baš ništa, više od toga. Uz podršku lokalne zajednice i države nađe se i poneki vredan i uporan mlađi čovek da se otisne u robnu proizvodnju voća i povrća, eventualno se lati uzgajanja stoke. Rečju, ovo nije pravo vreme za posao na njivi, pogotovu u ovim krajevima gde je 70 odsto obradivog zemljišta lošeg kvaliteta.
Možda bi bolje bilo da gledamo kako da spasemo okolna sela, mada je sa Kriveljom, Slatinom ili Oštreljem višedecenijska muka i nevolja – rudnik im je sve bliži kućnom pragu.
Ni ekološki aspekt nije zadovoljavajući. Naprotv. U međuvremenu na udaru intenzivnog rudarenja su i Brestovac, Bučje, Metovnica, pa i Donja Bela Reka, Zlot sa izvorištima… I Crni vrh i homoljski masivi su na mapi geoloških istraživanja, gradnje vetroparkova.
Zagovaraju se toplane na sečku, preti i masovnija seča šumskog blaga. Borska sela su, kad se bolje razmisli, pre za spašavanje nego li za brži razvoj poljoprivrede.
Kako neko reče na pomenutoj skupštinskoj debati – “ni 500 miliona ne bi pomoglo da se selo i seljaci u borskom kraju oporave i krenu u boljitak”, a kamo li 40, 50 miliona.
Ne treba smetnuti s uma – da je do samo pre nekoliko godina za rurarnu politiku u Boru izdvajano i deset puta manje novca. Verovatno je i zbog toga ostala navika da se i o tim ulaganjima nedovoljno brinulo – kako se troši novac i koji su efekti. Takve jedne analize ili informacioje nema ili je niko, bar zasad, ne spominje. U zapadnim zemljama se kontroliše svaki državni novac i onaj ko se pridržava strogih pravila može da računa i na novu podršku. I nije neki problem registrovati domaćinstvo i dogurati od 70 na recimo 200 takvih gazdinstava, suština je u tome da li se ova sredstva namenski koriste ili se pribegava mahinacijama.
Bor je, valjda je to svakome na pameti, daleko od savremene poljoprivrede i evropskog sela, još manje od turistički atraktivnih destinacija.
Ukoliko je u životu onaj Blagojev kafić u “Jami” rudnika (posećivao ga je i nekadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić) ne bi bilo loše da svratimo i o svemu ovome još podrobnije popričamo. O sudbini borskih sela – najviše i najhrabrije.
