Šljivka, rakija, ljuta, mučenica, radža, prepečenica, šljiva, kapljica, ili, jednostavno – šljivovica. Naša, jedinstvena. Od juče je i svetska, ali sa srpskim zaštitnim znakom.
Unesko, čije je sedište u Parizu, uvrstio je juče na svom 17. zasedanju u Maroku naše nacionalno piće na Listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva.
Odluka Međunarodnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe doneta je jednoglasno, a odbor za procenu prethodno je ocenio da su ispunjeni svi uslovi da „Društvene prakse i znanja vezana za pripremu i korišćenje tradicionalne rakije od šljive (šljivovice)“ budu deo svetske „neopipljive“ baštine. U našoj delegaciji su ambasadorka Srbije pri Unesku Tamara Rastovac Samiašvili, Danijela Filipović iz Centra za nematerijalno nasleđe Srbije (pri Etnografskom muzeju) i Jelena Bratonožić iz Ministarstva kulture.
– Za srpski narod postoji više važnih aspekata kulture šljivovice, od uzgajanja šljive, preko pripreme tradicionalne rakije, do njenog korišćenja u javnom i privatnom okruženju ili tokom svakodnevnih obreda. Šljivovica je naše važno nasleđe. Uloga koju ima u društvu i pojedinačno čini da je ona jedan od simbola našeg identiteta. Uverena sam da će ovo svrstavanje na Uneskovu listu nematerijalne svetske baštine omogućiti da se ojačaju očuvanje svih elemenata ove prakse i njena vidljivost na međunarodnom nivou – poručila je ambasadorka Rastovac Samiašvili, koja je dugo primala čestitke kolega posle donete odluke.
U zvaničnom dokumentu Uneska navedeno je da praksa oko šljivovice, tradicionalne rakije od šljive, obuhvata kompleksna znanja i veštine za pripremu pića u kućnom okruženju kao i njenu svakodnevnu upotrebu tokom rituala.
– To je veliki skup različitih znanja, veština i verovanja koji obuhvataju i uzgoj tradicionalnih sorti šljive, pripremu rakije, ali i sve ono kako se rakija koristi u životu, od slavskih običaja i svadbenih običaja, do tradicionalnog lečenja. Nominacija obuhvata i tradicionalna zanatska znanja: kazandžijski i pinterski zanat, kao i izradu čutura – kaže Filipovićeva.
Šljivovica nas prati od malih nogu. Prve rane na kolenima dezinfikovali smo rakijom. Kasnije, i one na duši. Koristimo je kao melem, kao znak radosti i žalosti, dobrog raspoloženja i utapanja tuge. Uz šljivovicu se kazuju zdravice i nazdravlja u svim prilikama. Pozivamo njome u svatove. Prosipamo je s vrha čašice, na pod, za pokoj duše. Zalivamo njome datu reč. Pijemo je i običnim danima. Po jednu, s nogu. Jedna je previše, dve premalo, kaže naš narod. Jedna za lek, dve za dušu, tri za zaborav. Merkamo joj venac, pogađamo odoka koliko ima gradi. Pijemo je u čašici, čokanjčetu, iz flaše, kad ide iz ruke u ruku, bez straha od korone i drugih boleština. U šolji, kao šumadijski čaj. Čuvamo slike iz hladnih zimskih dana, uz dedu pored kazana, u ranim dečjim sećanjima.
Nataša Mladenović iz Centra za nematerijalno nasleđe Srbije, koja je sa Danijelom Filipović pripremila nominaciju šljivovice naglašava da je ovo jedan od najkompleksnijih elemenata nematerijalnog nasleđa koji je Srbija upisala na Uneskovu listu.
U Nacionalnom registru nematerijalnog nasleđa upisano je 55 elemenata, a četiri od njih ranije su upisana na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine sveta. Slava je upisana kao prvi element iz Srbije 2014, potom kolo 2017, a godinu kasnije pevanje uz gusle. Od pre dve godine, kao jedini element naših zanata, na listi je i zlakusko lončarstvo.
Izvor: Novosti
