Danas, kada se sve više govori o važnosti očuvanja prirodnih resursa i kada kap vode u pojedinim delovima sveta vredi čitavo bogatstvo, Zaječar, kao retko koji grad u Srbiji, pa i u Evropi, može da se pohvali mnoštvom arsteskih česama. Nekada je grad imao oko stotinu javnih česama, danas ih je tridesetak.
Zaječar je jedan od retkih gradova u Srbiji i Evropi koji poseduje pravo prirodno bogatstvo – veliki broj arteskih česama. One za mnoge ne predstavljaju samo izvor sveže vode, već i tradiciju grada pod Kraljevicom. Nekada su se upravo pokraj česme prepredale priče o najnovijim porodičnim i gradskim dešavanjima, žene su često prale i rublje pod jakim mlazom vode, mladi upoznavali, a deca neumorno igrala.
Aleksandar Rajković, jedan od starijih stanovnika naselja „Kotlujevac“ potvrđuje da su česme deo identiteta Zaječaraca.
„Ovde, na takozvanom mestu „Tri česme“ su se ljudi okupljali, a i dan danas ovde se toči voda i razgovara o važnim temama. Ovde je najbolji i najpreči sastanak. Mene pitaju zašto zahvatam vodu u jednu flašu, ja im odgovaram da sam ja tu blizu, pa prošetam, nekog ću da vidim, nešto ću da saznam, a i ja ću da kažem nešto nekome“, kaže kroz smeh ovaj Zaječarac i dodaje da ako nestane voda na slavinama, odmah se pokraj česme stvaraju redovi i voda se toči u balonima i flašama.
„To je za mene veliko bogatstvo, ne samo za mene, već za sve. Iz Titove ulice su nekada dolazili ljudi za vodu, a čak i iz drugih mesta. Česma je izgrađena 1982. godine, ja sam 1983. posadio platan. Bila je mala sadnica, pogledajte sada. Neki su hteli da ga unište ali je sva sreća platan opstao. Želeo sam da ulepšam naselje, česma izvučena, milina, ima gde da se sedne, ljudi se tu sastaju, pa rekoh neka ima i hladovine. Međutim, ne valja okolina oko nje, treba da se povede računa o ovom bogatstvu. Imali smo nekada ovde prodavnicu, klupe, sada to nemamo“, dodaje Aleksandar Rajković.
Stručnjaci navode podatak da je za stotinu godina u Zaječaru izgrađeno više od stotinu česama. Nažalost, neke su u funkciji, a neke su trajno napuštene, tako da se ni mesto gde su bile, danas ne poznaje.
„Još u 19. veku, Zaječar je tražio rešenja za vodosnabdevanje. Preteča ovih česama koje su bušene početkom 20. veka bile su česme na Skveru i Tackova česma. Do njih je dolazila voda sa Kraljevice, sa takozvane česme Kralja Aleksandra. Kada je početkom 20. veka u Zaječar došao doktor Dušan Petrović i ustanovio da je veliki broj stanovnika Zaječara, pa i veliki broj dece u zaječarskoj Gimnaziji, bolovao od trbošnog tifusa, predložio je da se u Zaječaru počne sa bušenjem česama. Tako su nastale prve česme pre Prvog svetskog rata. Pomenuću česmu na Skveru koja je izbušena i gde bušotina i dan danas postoji, zatim česma u Hajduk Veljkovoj ulici, česma u dvorištu predsednika Milana Miljkovića“, kaže geogaf dr Miodrag Velojić, autor knjige „Zaječarske javne česme“.
Velojić objašnjava da posle Prvog svetskog rata dolazi do nagle ekspanzije bušenja česama.
„Mi ih zovemo česme zadužbene. Mnogi industrijalci i bogati Zaječarci su u svojim dvorištima bušili česme i rešavali problem vodosnabdevanja, kako za svoje porodice, tako i za građanstvo grada Zaječara. Poznate su Markova česma, Jankovićeva česma i mnoge druge. Čak su i industrijalci i zanatlije napravili česmu koja i dan danas postoji u blizini zanatskog doma, česma koju su zanatlije Zaječara postavile, a gde i danas teče voda. Osamdesetih godina dolazi do naglog bušenja česama u zaječarskom naselju „Kotlujevac“, izbušeno je više česama i voda je sprovedena do objekata koji su tada građeni – osnovne škole, obdaništa, zatim do drugih naselja i zgrada gde su se smestili novi stanovnici u pomenutom naselju“.
Kako stručnjaci navode, Zaječar ima nekoliko nivoa izdani ispod samog grada Zaječara.
„U gradskom jezgru to je četiri do šest nivoa, a u Kotlujevcu je to pet do šest nivoa. Kažem pet do šest jer dolazi do isušivanja i do prelivanja vode iz jednog u drugi. Česma koja se nalazi na najmanjoj dubini, nalazi se u Vardarskoj ulici u Kotlujevcu, gde voda dolazi sa 70 i nešto metara, a česma koja je više puta bušena, i na kojoj dolazi voda sa 420 metara dubine, je česma u Hajduk Veljkovoj ulici, kod spomenika Hajduk Veljku ili „kod ostrava“, kako ga drugačije Zaječarci nazivaju“, objašnjava Velojić.
Iako arteske česme predstavljaju dragocen izvor kvalitetne vode i deo identiteta Zaječara, njihova budućnost danas je delimično dovedena u pitanje.
„Šta reći o budućnosti česama? Vrlo je diskutabilno pričati o tome. Ako pogledamo da je trećina česama od 80-tih godina pa do sada nestala, da za trećinu česama i ne znamo gde su postojale, odnosno stari Zaječarci pričaju o tome, a mladi se i ne sećaju i ne mogu ni pretpostaviti da su se upravo tu, na tim mestima, gde se oni i danas sastaju, nekada nalazile česme. Ove česme na kojima danas teče voda, možda ih u budućnosti neće ni biti, jer ipak to bogatstvo nije neiscrpno. Pomenuću podatak da danas, odnosno poslednjih nekoliko godina ili desetak godina, nemilosrdno teče voda sa zaječarskih česama. Ja sam prilikom istraživanja i pisanja knjige „Zaječarske javne česme“, pre desetak godina, ustanovio da, recimo za jedan minut, desetina kubika vode odlazi u kanalizaciju i Zaječarci je uopšte ne koriste“, ističe Velojić.
Dok u Zaječaru deo pravog bogatstva odlazi u neprovat, u nekim zamljama litar vode košta kao rezervoar goriva.
„Mi imamo vodu na svakom koraku, ali u nekim državama Afrike i na drugim kontinentima voda se plaća zaista puno. Na Malti se voda kupuje. U Africi, Severnoj Africi, litar vode košta kao rezervoar goriva. A kod nas, jednostavno, ponesete čaše, balon i natočite vodu“, podseća Velojić.
Širom sveta voda se smatra sve dragocenijom, u istočnom delu Srbije, posebno u Zaječaru, priroda je bila blagonaklona i darovala na najjednostavniji način. Arteske česme tako ostaju simbol grada, tačka susreta i jedno od najvrednijih prirodnih blaga, a na nama je da to blago čuvamo i ne damo da tradicija jednog grada nestane.
Česma kraljice Natalije
Česma posvećena kraljici Nataliji Obrenović je jedna od najstarijih česama u zaječarskom ataru. Izgrađena je oko 1895. g. u mestu zvanom Suvodol, na granici zaječarskog i nikoličevskog atara. Izgradili su je vojnici koji su u to vreme gradili utvrđenje (bastion) na uzvišenju Koilovo iznad Nikoličeva.
Bastion na Koilovu je samo jedno od 20 utvrđenja koja su krajem 19. veka činila deo kordonskog odbrambenog sistema u okolini Zaječara. Bastioni su zamišljeni i organizovani tako da je svaki od njih mogao dejstvovati samostalno i štititi teritoriju na svom pravcu u slučaju udara neprijateljske vojske. Njihova gradnja trajala je od 1862. do 1913. godine. Prilikom izgradnje ugvrđenja na Koilovu zasađena je borova šuma i kaptiran izvor (napravljena česma) u blizini Suvodolske reke. Bastioni nisu korišćeni ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu. U novije vreme oni su zapušteni i prepušteni zubu vremena.
Česma kraljice Natalije je porušena, kaptaža razbijena, a od vode ipred kaptaže napravljeno je pojilo za divlje životinje.
Izvor: Radio Magnum
