Bor, Zaječar, 1. decembar – Dok se u Boru biju bitke o prevazilaženju prezaduženosti u javnom sektoru, u prvom redu u gradskoj Toplani ( oko 3 milijarde dinara), propaloj Apotekarskoj ustanovi, projektima za novu toplanu, Vatropark na Crnom vrhu, rekonstrukciju bolnice, sudbinu Omladinskog naselja na Savači, u Zaječaru naprednjačka vlast na čelu sa dugogodišnjim gradonačelnikom Boškom Ničićem donosi odluke koje najdirektnije iritiraju ne samo opoziciju nego i – građane. Na poslednjoj, nedavnoj sednici Skupštine grada, odbornička većina naprednjaka, socijalista i Ljajićeve stranke, lagano, bez pola muke, ukida jednokratnu nadoknadu porodiljama za prvorođeno dete, povećava cenu grejanja u sred sezone, u Narodnom muzeju za direktoara, umesto ranijeg doktora arheologije, postavlja – glumca. U prepiski gradonačelnika i opozicionih čelnika Ničić nalazi razloge da su poskupeli energenti, da će držva za prvo dete od 1. januara plaćati 300.000 dinara (umesto dosadašnjih 100.000 din.) i da će se, samim tim, iz lokalnog budžeta izvajati tek za treće novorođenče, i tako redom…
U Boru se vodi zavidna socijalna politika, nema povećanja cene daljinskog grejanja, kadrovi se postavljaju po strogoj političkoj pripadnosti. I to ništa nije novo. Srećom, Bor nema profesionalno pozorište, tako da glumci ostaju bez šanse da se oprobaju i kao direktori – u Muzeju.
Ima tu, u oba grada, još bisera u raznim oblastima delovanja. Nego, šta se tu suštinski događa? Ko vuče glavne konce? U Zaječaru je to Ničić koji je takoreći do juče bio član najužeg partijskog rukovodstva u Srbiji, Predsedništva SNS. Ovih dana se priča da je, pre neki dan, na Skupštini SNS Srbije, dobio novu ulogu: postao je glavni čovek naprednjaka za Timočku Krajinu i Braničevski okrug (Požarevac). Još direktnije može da utiče na partijske tokove od kojih (tako je to u nas) zavisi ceo život, od privrede do sporta. U Boru su do sada o svemu i svačemu odlučivali SNS – poverenik, Blagoje Spaskovski, a grčevito se borio da bude u prvom planu i gradonačelnik Milikić. Drugačije nego u Zajačeru. Koliko bolje ili lošije, teško je izmeriti i doneti svoje iskristalisano mišljenje.
I ranije, u režimima, i komunsita, pa socijalista i demokrata, znalo se ko je “Bog i batina”, ko se prvi pita i koja će, na primer, čistačica biti zaposlena u neku od državnih firmi, a da ne spominjemo jača radna mesta. Nekad su bili komiteti, danas glavni i izvršni odbori, nije šija nego vrat, što rekao narod.
Ipak, ima nečeg nerazjašnjenog, i onda i sad. Zašto, i po svaku cenu, godinama, pa i decenijama, držimo jedne te iste u vrhu političke, a samim tim, i privredne i ostale vlasti? Pitanje na koje podrobnije nisu mogli ni komunisti da odgovore. Ni fleksibilnije demokrate nisu bile imune na “svoje ljude” i slast duge vlasti. Oni su, čini se, najgori trag ostavili u nagloj i nedomišljenoj privatizaciji i ličnim intersima.
Kod današnjih vlastodržaca – hteli ili ne da priznaju – ima svega i svačega, s tim da se bitan detalj zaboravlja. U vrhu svemogućih, “malih bogova”, kakvi su i ovog časa, bez obzira na sve greške, mane i vrline, Spaskovski i Ničić opstaju i granitno se bore da ne ispuste fotelje do penzionisanja. Spaskovski je odavno u penziji, ali je i dalje na funkciji poverenika SNS za Bor, Ničić, nakon ovog mandata, stiče pravo na umirovinu. Malo ko sumnja da će ga neko pomeriti s položaja. E, oni se, ne samo od komunista, razlikuju po tome što su promenili ko zna koliko partija. Idejno opredeljenje nije im lepša strana. Ničić je pretposlednji put došao u gardsku kuću iz demokaratske opcije, Spaksovski iz URS-a. A bili su i jedan i drugi, valjda kad je trebalo, bliski i demokratama i socijalistima. I to ništa nije smetalo aktuelnim naprednjacima da ih dugo i predugo smatraju svojim prvim ljudima i da ih kao takve unapređuju. Spaksovski je bio i ostao u privredi, nije direktno ulazio u lokalnu vlast, Ničić je bio privatnik, poslanik, profesionalni političar.
Da nisu, u ovom slučaju, oni partijski drmatori i “mali bogovi”, bio bi neko drugi. Da li činili dobre ili neke druge poteze, korisno ili loše radili, građanima će, varujte, biti manje-više, ista pesma. Gore, u vrhovima vlasti u Beogradu, odlučuju o našoj sudbini, našem grejanju, cenama, direkotrima u muzejima i javnim preduzećima. Nijanse su ne tako važne.
I zato, nema potreba da se mnogo ljutimo na jednog Milikića ili Ničića, oni su se partijski “presvlačili” kad im je bilo najpotrebnije. Mogli su to i drugi, sposobniji, iskusniji, obrazovaniji, veštiji, ali, eto, nisu se interesovali. A naprednjaci su ih prigrlili, i oni im se odužuju na razne načine. Možda i da ih verno slušaju i da im se udvaraju do mile volje. Ne može ni to svako, i to je, sad i ovde, jedna vrsta, kakve takve, umetnosti. Zasad, ne tako im teške, i – i te kako isplative.
