Bor, 17. decembar – Odbornik i predsednik Narodne stranke u Boru, Dragan Marković, juče je, na konferenciji za novinare, javno ustao protiv rušenja stadiona “Rudara” i pozvao građane da se odupru toj ideji gradskih vlasti. Razlozi su poznati, mada ih treba i spomenuti i naglasiti. Prvi je – narušavanje kompleksa sportskih terena Sportskog centra, jednog od najfunkcionalnijih i najlepših u Srbiji. Drugi razlog je možda i najprostiji: zašto rušiti nešto što su generacije gradile i izdvajale od usta, pogotovu što je namenjeno mladima.
Ispostavilo se i da je na dobrom mestu, u srcu grada. Taj nedovršeni objekat, uz neposrednu blizinu i sportskih dvorana i bazena, teniskih igrališta i jezerca, ali i hotela “Albo”, odavao je sliku kompleksa koji bi, sa fudbalskim igralištem, trebalo da sačinjava izvanrednu celinu. Ko je to tako razmišljao imao je i arhitekstonskog i sportskog, stvaralačkog smisla. I to je zaista očigledno. Stadionu je malo trebalo da se uredi i završe započete tribine, i da, kao u početku stvaranja “Malog Bora”, postane stecište najmlađih fudbalera ovog oduvek sportskog grada. On je to decenijama i bio, sve dok se neko prepametan nije našao pa da ukine fudbalski klub “Rudar” iznikao iz želje da se rudari i ceo radnički Bor, nakon napornog rada, “preseli” na sportski objekat najpopularnijeg sporta i u nas i u svetu. I “Rudar” je imao uspehe, jedno vreme je bio uz rame FK Bor, našli su se u Drugoj saveznoj ligi, odmah do eltnog takmičenja. Ideja sa “Malim Borom” (okupljalo se 150 do 200 dečaka) sa izvanrednim trenerima, nasledila je klub “rudara” i stvarala buduće asove. Deca su zavolela “Mali Bor”, i sve više su opsedali oazu fudbala i sporta na “Četvrtom kilometru”.
Naravno, sve dok se i to privatno – javno partnerstvo nije urušilo nečijom nebrigom ili neodgovornošću. Onda je stadion, moguće je i namerno, prepušten sebi i haosu, valjda kako bi se pronašlo “solomonsko” rešenje u – gradnji tržnog objekta. Nije čudno, kada se narod ne pita i kada političari brinu o svemu i svačemu, i petljaju se previše i gde treba i gde im nije mesto.
Svuda u svetu, pa i kod nas, tržni centri i slični, veliki prodajni objekti, grade se na iskraju grada. U Boru je taj “luksuz”, još od “Maksija”, u samom centru (srušeno je i nekoliko francuskih kuća iako je to kulturno nasleđe), drugačija priča. Vlasnici takvih firmi žele da budu što bliže gradskom središtu zbog kupaca, ali se neki red i urbanistički planovi moraju poštovatoi, a ne, dokmalo, uslede promene. U Šapcu, na primer, nikome ne smeta što je pre neku godinu “Maksi” dobio lokaciju na iskraju, kod gradskog groblja. I odlično se posluje. Ovde se, uz šoping mol, najavljuju i stambene zgrade, kao i Fabrika otpadnih voda. Navodno neće se dirati u skejt – park, karting stazu, jezerce, balon salu, teniski deo. A do juče se vlast dičila i konjičkim klubom, i staza za konjički sport je nekako sklepana; na tom prostoru i danas se okupljaju malobrojni atletičari.
Kako se čulo na poslednjoj gradskoj skupštini, za održavanje Sportskog centra godišnje je potrebno 117 miliona dinara. Zar, onda, nije mogla neka para da se izdvoji i za održavanje fudbalskog stadiona? Onih koji bi brinuli o terenima i ostalim obavezama ima još kako u Sportskom centru, tamo je oduvek bilo dovoljno zaposlenih, pokatkat i previše.
Što je najgore, i stadion FK Bor, kluba sa bogatom tradicijom, u totalnom je rasulu. Dok Zaječar o trošku države gradi velelepno sportsko zdanje na Kraljevici, Bor uništava i ovo što ima, što su radnici svojim znojem i žuljevitim rukama gradili. Povrh svega, lako je rušiti. A ako već tako nešto pokušavaju, neka sruše rugobu od “Kapije Bora” kad već nisu u stanju ni takav, po svemu jedinstven objekat, da sačuvaju. Pošteno razmišljajući, da su pravi domaćini, ne bi dozvolili i dvodecenijsko propadanje “Hajata” na Crnom vrhu”, nego bi bar jedan hotel završili i zarobljeni planinarski dom vratili narodu. Nije bitno ko je na vlasti, presudno je da se odgovara i za učinjeno i neučinjeno.
Šta će se, dakle, još dogoditi na tom prostoru, recimo i sa danas neizglednom “Kapijom Bora” i još nekim terenom. To što obećavaju da će sagradit nova igrališta nedaleko od Rudarske škole, to su novi izdaci, podaleko je, i – povrh svega – ko će gradskim i političkim dušebrižnicima verovati. Građani bi, bar po našem skromnom mišljenju, trebalo dostojanstveno da se usportive takvim planovima i šopinzima kojih ima te ima, i koji, budimo relani, i nisu više preka potreba. A i za njih, šoping molove, našlo bi se mesta, i to ne mnogo podalje od sportskih stecišta. Od stadiona “Rudara”.
Gradimo sportske trene, gradimo škole, deca nas mole!
