Knjiga je za Borku Nikolić (82) i melem za dušu i lek „od svake boljke“. Dvevno pročita jednu knjigu, to je navika od malena, navika koja je ostala i u dubokoj starosti. Leti, do kasne jeseni, čita u svom selu, u bašti pod krošnjama voća i u okruženju lekovitog bilja. Uzgaja i južne voćke, i biljke sa ostalih kontinenata, druži se sa prirodom i tako, veli, podseća se mladalačkog planinarenja i pohoda najvišim vrhovima Balkana.
– Od pedesetih godina redovno čitam, imam i svoj dnevnik pročitanih knjiga. O svakoj knjizi i autoru napišem svoje mišljenje. Nekada sam manje čitala, radilo se, bilo je više obaveza, danas nisam kao mnogi penzioneri po ceo dan uz televizor ili društvene mreže. Moje je da čitam i tako se odmaram. U evidenciji je blizu 5000 pročitanih knjiga. Ljudi moje generacije dokmalo trče u apoteku, ja u knjižaru. Oni gledaju tv-dnevnike, ja po treći put čitam Dostojevskog. Najslađa mi je pročitana knjiga u hladu mladih trešanja i kraj vinove loze, u ovom zelenilu i bujnom rastinju, među kivijem i limunom, lavandom i smokvama. Moja Rgotina je, uprkos decenijama života u Beogradu, centar sveta. Nije kao nekad, mnogo toga se izmenilo, ali selo je za nas starije sve i sja. Imam ovde i svoje društvo, večeras odlazim kod Gileta i Verice da se siti ispričamo, najviše o tome kako je lojze, kao nikad, ponelo, kako je naše jezero već toplo… kako ćemo preživeti ove sparine i vrućine.
Borka je poklonila na stotine knjiga Srbima u Mađarskoj, nekad je odlazila u biblioteku i uzimala knjige na čitanje, danas posećuje knjižare i ne žali deo penzije za lepo delo, stranih ili naših pisaca. Veruje da je to opuštanje uz knjigu održava i čini zdravom i vedrom. Dela pisaca vezana za teme iz Velikog rata i srpska istorija iz tog vremena i ranije posebno je interesuju. Voli da skokne i do Zaječara, i to je, veli, njen grad. Ne zaboravlja ni godine u Učiteljskoj školi u Negotinu, školske drugare… Toliko je živahna, radoznala, srećna. Niko ne bi verovao da je u devetoj deceniji života.
– Vitalna sam i svežija možda zahvaljujući i nekadašnjem planinarenju, druženju s prirodom i – neprestanom čitanju. Zato bi mlađima poručila da se late knjige, manje telefona i da krenu u zagrljaj prirodi i – selu. Ne treba bežati od sela, od reke i planine, od rodne njive i cvetne bašte. Moja Rgotina danas je bez naviknute živosti, premalo je mladih, oko 200 kuća je prazno. Vidite, masovno se hrli prema prestonici i velikim gradovima, a ja bežim u moje selo. Moja sestra neće u selo ni po koju cenu, jedva dođe na par dana. Zavolela je Beograd i ne može nikako da se odlepi od te kaldrme. Moje srce je ovde, mada me i beogradske decenije vežu i ne mogu se tek tako zaboraviti. Ma, svako ima svoje, svoju ljubav, svoj interes, svoj cilj. Meni je ovako lepo...
Uz knjigu i – svoje selo, i svoju cvetnu baštu, tamo na krajnjem istoku zemlje Srbije.