u Guodžu na čelo kompanije „Srbija Ciđin koper” u Boru došao je u martu prošle godine. Prethodno je bio glavni za poslovanje svih kompanija „Ciđin majning grupe” u svetu. U toku preuzimanja RTB „Bor” bio je zadužen da nadgleda sve procese, kao i formiranje dve kineske firme u Srbiji i početak radova u rudnicima u Boru i Majdanpeku. Sećanja na prvi dolazak u Bor povezuje sa atmosferom koju je tamo zatekao pre pet godina. „Prvi utisak bio je kao da je stalno noć, ljudi se od zagađenja skoro nisu videli. U topionici nije bilo filtera, štetni gasovi išli su direktno u vazduh. Na ulicama je bilo malo ljudi i automobila”, kaže Ću Guodžu u intervjuu za naš list.
Danas, po rečima generalnog direktora „Srbija Ciđin kopera”, firme u čijem je većinskom vlasništvu nekadašnji borski gigant, život u tom gradu izgleda drugačije. U razgovoru za „Politiku” obećava još bolji – od standarda do ekologije.
Da li je vaša kompanija posle pet godina rada u Boru zadovoljna postignutim rezultatima i kakvi su dalji planovi?
Prvi period poslovanja u fazi izgradnje i tehničke rekonstrukcije bio je najteži, kao i period pandemije virusa korona. Naši ljudi su prevazišli teške uslove kako bismo uspešno radili. Nakon te prve faze i srpska i kineska strana se trude da proizvodnja teče normalno. „Ciđin majning grupa” ceni poslovanje u Srbiji jer sadašnja proizvodnja ovde čini više od 50 odsto ukupne proizvodnje svih rudnika koje imamo u inostranstvu. Planiramo da u Bor i Majdanpek uložimo još od pet do šest milijardi dolara u narednih pet godina.
Prema dostupnim informacijama za prvih pet godina uložili ste više od 2,6 milijardi dolara, čime su premašene ugovorne obaveze. Napravite nam kratko poređenje zatečenog stanja u RTB „Bor” i današnje situacije.
Bor je ranije ličio na jedno veliko odlagalište. Sada smo zasadili mnogo zelenila i cveća. Što se vazduha tiče, godišnje je bilo 200 dana prekoračenja parametara emisije štetnih čestica u vazduhu, sada je vazduh čist i lakše se diše. Ranije su otpadne vode direktno ispuštane u reku, bez prečišćavanja, a sada se voda koja se koristi u rudniku vraća u proizvodnju. Najočiglednija promena je u ekonomiji. Za jedan grad su najvažniji ljudi, a mi smo uspeli da doprinesemo da se ljudi vraćaju ovde iz inostranstva, rađa se više dece, više je osmeha na licima, lokalna zajednica je srećnija.
Rekonstrukcija i modernizacija topionice bakra i nova flotacija u rudniku „Veliki Krivelj” su najveće investicije. Šta je sve urađeno i u kojoj meri je to uticalo na kvalitet životne sredine?
U topionicu smo uložili 360 miliona dolara, od konvertora do uređaja za prečišćavanje otpadnih gasova, voda i kiseline, pa do moderne i automatizovane mehanizacije. Veliku pažnju uložili smo na obuke zaposlenih i poboljšanje uslova rada u celoj kompaniji. Pre pet godina su prekoračene sve granice emisije sumpor-dioksida u vazduhu, a nakon ovih investicija, uključujući i ugradnju filtera i hauba, izgradnju postrojenja za odsumporavanje, vrednosti sumpor-dioksida su deset puta niže od dozvoljene granice. Nijedan dan u prošloj godini, kao ni u ovoj, nismo imali prekoračenja. Samo u sistem za prečišćavanje emisije gasova uložili smo 220 miliona dolara.
U Boru i Majdanpeku postojao je i problem tretmana otpadnih voda iz rudnika, koje su bile izvor zagađenja reka i vodenih tokova. Da li je okončan proces izrade postrojenja za tretman otpadnih voda, šta je u toj oblasti sve urađeno i da li su ispoštovani sve procedure i ekološki standardi?
Izgradili smo sistem za prečišćavanje otpadnih voda iz jezera Robule, koje zovu „crveno jezero”. Ono sada praktično ne postoji. Naša industrijska voda se uvek vraća u proizvodnju, prethodno se ona prerađuje u fabrici za tretman otpadnih voda i dalje cirkuliše.
Borsku reku zovu mrtvom rekom usled višedecenijskog zagađenja. Da li planirate njenu rekultivaciju, postoji li šansa da ponovo oživi, pogotovo kada znamo da ona preko Timoka i Dunava dolazi i do Crnog mora?
Najteži problem je Borska reka, to je dugoročni problem i plan već imamo, ali moramo da razgovaramo sa čelnicima grada Bora i Vladom Srbije. Reka je odavno zagađena otpadnim vodama, ne samo iz rudnika. Hoćemo najpre da napravimo rezervat za prečišćavanje gradskih otpadnih voda, a to nije naša obaveza pa je neophodno da sarađujemo s nadležnima u Srbiji. Tu je i Kriveljska reka, pored koje smo izgradili novi kolektor i želimo da ga povežemo s Borskom rekom. Stari kolektor Kriveljske reke, koji je izgrađen u vreme RTB-a, u lošem je stanju i ne može se koristiti, a i njegov prečnik je mali, pa smo prošle godine nakon velikih kiša imali problem. Tolika voda nije mogla da bude prihvaćena pa je selo Krivelj bilo u riziku od poplava. Zato smo odlučili da svu tu vodu preusmerimo u dno kriveljskog kopa i tako smo sačuvali selo. To je bio ozbiljan alarm da je potreban nov kolektor. Njegove dimenzije su sada četiri puta veće, a u izgradnju je uloženo 80 miliona dolara.
Svedoci smo da jedan broj građana i ekoloških aktivista tvrdi da u Boru i okolini nije sve baš tako zeleno i čisto kako se priča, i optužuju „Ciđin” da ne mari mnogo za ekologiju, već da je profit iznad svega. Kako to komentarišete? Da li ste pokušali da uspostavite dijalog?
Dosta smo uradili, a nismo dovoljno to predstavili javnosti. Iz RTB „Bor” nasledili smo mnogo problema iz prošlosti. Za pet godina „Ciđin” ne može da reši sve te probleme. Sigurno ima stvari koje nismo još sredili, za ekologiju moramo da imamo strpljenja. Nevladine organizacije i lokalna zajednica nas stalno nadgledaju i prate naš rad i uvek postoji prostor za napredak. Mi želimo da s njima razgovaramo, ali pojedine NVO to ne žele. Naša kompanija je uvek otvorena za njih, ali neke NVO su isključivo fokusirane na probleme iz prošlosti. Želimo da im objasnimo šta planiramo da uradimo. Mi moramo da se bavimo planovima za budućnost, a ne samo da gledamo u prošlost.
Zbog širenja rudnika odavno se radi na tome da selo Krivelj bude preseljeno na drugu lokaciju, međutim, postoji otpor meštana, koji zbog toga protestuju. Da li postoje šanse za dogovor i kada će početi iseljenje? Hoće li ono biti kolektivno ili postoje drugi planovi?
RTB je još 2014. počeo razgovore s meštanima o preseljenju sela, ali ni nakon deset godina to nije okončano. Prošle godine u februaru predsednik naše kompanije Čen Đinhe posetio je Srbiju i sa predsednikom Vučićem je dogovorio ubrzanje ovog procesa. Od tada mi intenzivnije radimo na tome. Sa srpskom vladom, gradom Borom i projektantima izradili smo plan preseljenja, na kraju prošle godine smo ga dali meštanima i veliki broj njih je potpisao. Već je određena lokacija za novo selo i ove godine moramo s gradom zajedno da ubrzamo plan za izgradnju. Izgradićemo novu crkvu, školu i sve objekte za kulturne i druge aktivnosti meštana. Svesni smo različitosti među ljudima i zato hoćemo da čujemo svaki glas i ispoštujemo sve običaje i kulturu. Što se tiče blokada puteva, to radi manji broj ljudi zbog sopstvenih interesa. To nije problem samo za kompaniju već za celu zajednicu.
Meštani su vam ponudili svoj plan. Kako on izgleda „Ciđinu”, da li je prihvatljiv?
Na ovom osnovnom planu za preseljenje, dogovaramo se oko naših uslova i njihovih zahteva od kraja prošle godine, i nadamo se konačnom dogovoru.
Preuzeli ste na sebe da rekultivišete degradiranu površinu Visoki planiri u Boru, iako to nije bila obaveza. Šta vas je motivisalo na to i koji je dalje plan?
„Srbija Ciđin koper” kao borska kompanija treba da preuzme obaveze koje može da reši, iako nismo to potpisali. Do sada smo ozelenili 355.000 kvadrata i sigurno ćemo tokom iduće godine sve završiti. Plan je da na Visokim planirima izgradimo šumu prijateljstva, postoji ideja da se tu ispiše: Šuma srpsko-kineskog prijateljstva, ali meni je lepše da napišemo „Ja volim Bor”.
U zlatna vremena RTB „Bor” je imao više od 20 proizvođačkih, prerađivačkih firmi pa su odavde odlazili finalni proizvodi od bakra. Od toga je lokalna zajednica, pa i cela Srbija imala korist. Da li imate interes za jednu takvu strategiju u budućnosti, umesto da se samo izvozi koncentrat?
Mi se nadamo da će te fabrike oživeti, ali iskreno, naša kompanija je stručna za rudarstvo i metalurgiju i ostale delatnosti nisu u našoj sferi rada. Ipak, s nadležnima uvek možemo da pravimo planove kako da pomognemo. Recimo, ako se u Boru grade pogoni za nove energije, na primer za solarne panele i vetroparkove potreban je bakar. Prošle godine jedna kompanija koja se bavi čistom energijom nas je posetila, oni planiraju gradnju postrojenja i dvoume se između Bora i Mađarske. Mi smo im predočili prednosti da to bude baš ovde. Prošle godine je Ministarstvo energetike i rudarstva s jednom kineskom kompanijom koja se time bavi i „Ciđin majning grupom”, potpisalo veliki ugovor, zajedno ćemo uložiti dve milijarde evra u solarnu i energiju vetra. Za tri do pet godina videćemo kako će Bor postati zeleni grad. Bor se grejao na ugalj, zatim je prešao na gas, a u budućnosti i na prirodne izvore. Vidimo mogućnost da bude grad s najnižim ugljeničnim otiskom u Srbiji.
U vašim kompanijama u Boru smo mogli čuti da ulažete u podmlađivanje kadra i jačanje stručnosti. Kakva je strategija u budućnosti, da li mladi stručnjaci i imaju perspektivu u ovom delu Srbije?
Mnogo je zaposlenih pred penzijom i ako hoćemo da jačamo kompaniju moramo da potražimo mlade ljude. Nove tehnologije i oprema dodatno zahtevaju mlade kadrove, a oni su sposobni da se obuče za takve uslove rada i steknu nove veštine. Verujemo u napredak celog Bora, baš kao što se desilo sa Šanghangom, nekada siromašnom gradu u kome je nastala naša kompanija. I tamo su ljudi nekada napuštali taj grad, kao i Bor, a sada se vraćaju. To je moj rodni grad koji ćete uskoro videti (prim. aut. – autorka intervjua u međuvremenu je s grupom srpskih novinara boravila u Kini i posetila Šanghang) i sigurno za pet godina Bor će biti kao Šanghang.
Život u Srbiji je miran
Bili ste zaduženi za sve rudnike van Kine. Kako doživljavate Srbe i Srbiju u odnosu na druge zemlje u kojima posluje vaša kompanija?
Radio sam u više zemalja, u Rusiji, Africi, Aziji, i čini mi se da su ljudi u Srbiji najljubazniji i lakše komuniciraju s nama Kinezima. Život u Srbiji je miran i bezbedan. Slobodno se živi, za razliku od, recimo, uslova u Africi, gde je mnogo toga pod nadzorom vojske.
Izvor: Politika
