Mahmud Bušatlija je stručnjak sa višedecenijskim iskustvom u savetničkim poslovima na poljima razvoja i investiranja. Nakon završenih studija arhitekture i postdiplomskih studija specijalizovao se za razvoj i investicije, pružajući savetodavne usluge u tadašnjoj Jugoslaviji, Italiji, Rusiji i na Bliskom istoku.
Jedna od njegovih glavnih poslovnih preokupacija, pored korporativizacije i poslovnog razvoja, su reforme javnog sektora u zemljama u tranziciji. Bušatlija je modelirao predlog Vladi Srbije, kao i vladi Crne Gore, kako da nastave reforme državnih i komunalnih preduzeća, javnih i obaveznih društvenih fondova u jedinstvenom interaktivnom okruženju. Zajedno sa nekim od najpoznatijih makroekonomista u Srbiji kreirao je matematički model unutrašnje vlasničke strukture i finansijske raspodele među subjektima javnog sektora, komunalnih preduzeća, fondova građevinskog zemljišta, socijalnih fondova, fonda za restituciju, lokalne samouprave i državnog budžeta.
Njegove usluge kao frilensera uključuju projektni menadžment, preliminarno planiranje, izradu studija izvodljivosti i biznis planova, planiranje kapitalne razvojne izgradnje, korporativizacije i razvoja poslovanja, pregovaranje i ugovaranje investicija i praćenje njihovog učinka.
Pitali smo Mahmuda Bušatliju, šta je po njegovom mišljenju obeležilo 2023. godinu?
Događaj godine
– Teško se mogu odlučiti za jedan od ova tri događaja: sastanak BRICS-a u Južnoj Africi, ustanovljavanje kriterijuma za proširenje i poziv za šest novih članova; obeležavanje desetogodišnjice od početka programa „Novog puta svile“ u Pekingu i masovnost prisutnih država, koje vide i svoje mesto u daljem razvoju tog projekta; sastanak lidera afričkih zemalja i (ruskog predsednika Vladimira Putina) u Sankt Peterburgu.
Sva tri događaja imaju istorijski karakter pokretanja novih procesa – daljeg širenja interesne asocijacije oko BRICS-a i „Novog puta svile“, kao i širenje saradnje afričkih zemalja sa Rusijom. Za razliku od kolektivnog Zapada, ova tri događaja su bazirana na ravnopravnom partnerstvu, bez nametanja finansijskih i političkih uslova karakterističnih za dosadašnju globalizaciju koja je izrodila neokolonijalizam.
Ličnost godine
– Za ovo takmičenje bi prvo trebalo ustanoviti kriterijume. Nekada jedan od fundamenata kapitalizma, takmičenje u bilo čemu i svemu, dovelo je do toga da se najbogatiji čovek sa falsifikovanom diplomom predstavlja kao genije, moralna gromada i poštenjačina za primer, a Wall Street Journal objavi da je predsednik Rusije Vladimir Putin geopolitički pobednik godine.
Najbolji poslovni potez godine
– Ne znam koji domaći posao da pomenem, a da nije opterećen bremenom korupcije, izbegavanja plaćanja poreza, oslanjanja na politiku i kriminal… U svetu je impresivan rast ruske ekonomije, ne toliko po ekonomskim performansama koje su nadigrale sankcije Amerike i „čitavog sveta“, nego po tome što je stvorila novi model upravljanja i realizacije projekata globalnog karaktera. Podsetimo se da je Rusija pre 7-8 godina uvozila, a sada je jedna od najvećih izvoznika i najveći donator poljoprivrednih proizvoda. Čitav sistem gasne i naftne transportne infrastrukture je u vrlo kratkom vremenu preusmerila ka srednjem i dalekom Istoku.
Promašaj godine
– Bilo koje sankcije koje je kolektivni Zapad uveo Rusiji i Kini mogu se smatrati najvećim poslovnim promašajem u poslednje dve godine. Bilo koja od uvedenih sankcija je nanela veću štetu sankcionarima nego Rusiji i Kini. Ne samo da nisu imale očekivani efekat, nego su ubrzale razvoj ove dve države, konsolidovali su njihovu međusobnu saradnju na svim poljima ekonomije i politike. Sankcije su stvorile poseban problem članicama EU, narušavajući im energetsku bezbednost i pristup velikim tržištima, a to je ozbiljno usporilo razvoju svih, a posebno najrazvijenijih članica EU. Očekivanu poziciju Nemačke na desetom mestu najrazvijenijih ekonomija 2030. godine, po analizama PWC iz 2018. godine, sada je apsolutno nemoguće dostići.
Što se tiče naših poslovnih promašaja, ja gledam kumulativno. Od početka tranzicije 2001. godine prisutan je konstantan pad konkurentnosti naših proizvoda i usluga, na domaćem i inostranom tržištu, a naročito na tržištu EU sa kojim imamo najveću, dominantnu razmenu, što ukazuje na to da dinar nema realnu vrednost i da je značajno precenjen. To je dovelo i do visoke inflacije koju Narodna banka Srbije ne može da obuzda rastom svoje kamatne stope, a posledica je oštar pad životnog standarda (ne znam šta može biti veći promašaj).
Očekivanja u 2024. godini
– Na žalost, nas očekuje susret sa realnošću. Budući da jedina mera NBS u obuzdavanju inflacije – rast referentne kamatne stope – ne funkcioniše, a centralna banka i ne pokušava da uvede i neke druge mere koje bi dovele do realne vrednosti dinara, možemo očekivati da u nekom momentu dinar bude devalviran.
Devalvacija je ozbiljan potez koji mora biti profesionalno kreiran i podržan promenom razmene sa inostranstvom – obaranje uvoza i stimulisanje izvoza – u suprotnom će inflacija i dalje nastaviti da raste. Devalvacija će povećati konkurentnost naših proizvoda u izvozu, ali država mora stvoriti ambijent u kome će rasti proizvodnja koja će zameniti dobar deo uvoza i povećati izvoz.
Kada je u pitanju javni dug koji se servisira tako da se povraćaj duga obavlja novim dugom – ranije uzet kredit se vraća novim kreditom, a ne izvornim prihodom države – možemo očekivati ozbiljne probleme, jer smo svedoci sve težeg pristupa novim zaduženjima, bilo da su u pitanju novi krediti ili nove emisije naših hartija od vrijednosti.
Globalni pogled na 2024. godinu sugeriše nastavak premeštanja centra razvoja sa kolektivnog Zapada na Daleki Istok. Sve ozbiljnije analize sa Zapada ukazuju na to da će 2030. godine od deset najrazvijenijih ekonomija sedam biti sa Dalekog Istoka. Evropa će nažalost biti najveći gubitnik, a američka ekonomija će pasti na treće mesto i trpeti posledice daljeg pada upotrebe američkog dolara u međunarodnoj trgovinskoj razmeni i pada depozita u deviznim rezervama trećih zemalja.
Izvor: Biznis.rs
