Govor predsednika Skupštine grada Bora Dobrice Đurića na svečanoj sednici povodom Dana oslobođenja Bora, 3. oktobra objavljujemo u celini
Poštovani građani Bora, uvaženi odbornici, poštovani predstavnici Republike Srbije, uvaženi predstavnici Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica, predstavnici privrede, naših ustanova, preduzeća, udruženja i sportskih kolektiva, dragi gosti i prijatelji Bora,
Danas, kada obeležavamo Dan našeg grada, ne želim da govorim samo o onome što je Bor bio, niti samo o onome što je Bor danas. Želim da govorim o tome kakav Bor želimo da ostavimo onima koji dolaze posle nas. Jer grad nisu samo ulice, zgrade, rudnik i fabrike. Grad su pre svega – ljudi. A Bor je oduvek bio grad ljudi različitih imena, porekla, običaja i vera. Grad u kome živi više od dvadeset nacija. Ljudi su ovde dolazili sa različitih strana, donosili svoje običaje, svoje jezike i svoje životne priče, ali su zajedno gradili jedan grad. I zato je Bor u svojoj suštini uvek bio više od rudarskog grada. Bor je bio i ostao grad zajedništva.
Mnogi od nas pamte neka druga vremena. Vremena kada su komšijska vrata bila otvorena. Kada se nije mnogo gledalo ko je koje vere, nacije ili političkog opredeljenja. Kada se znalo da će komšija priskočiti u pomoć komšiji. Nije tada sve bilo idealno. Nije ni danas. Ali imali smo nešto što ne smemo da izgubimo – osećaj da smo jedni drugima potrebni. Zato mislim da je danas, možda više nego ikada, važno da sa ovog mesta pošaljemo poruku mira, poštovanja i međusobnog uvažavanja. Posebno mi, koji se bavimo javnim poslom, imamo odgovornost za reči koje izgovaramo. Javna funkcija nije privilegija da govorimo šta god želimo. Ona je obaveza da merimo težinu svojih reči.
Građani Bora ne očekuju od nas da se u svemu slažemo. I ne treba. Različita mišljenja su prirodna i potrebna svakom društvu. Ali možemo da se ne slažemo, a da se poštujemo. Možemo da imamo različite političke stavove, a da zajedno radimo za Bor. Možemo da kritikujemo jedni druge, a da ne vređamo. I možemo da se borimo za svoje ideje, a da pri tome ne tražimo neprijatelja među svojim sugrađanima. Zato želim da kao predsednik Skupštine grada pošaljem jednu jednostavnu poruku: Vrata ove Skupštine treba da budu otvorena za svakog građanina Bora. Bez obzira na to kako se zove, kojoj naciji pripada, koje je vere ili za koga glasa. Ovo je Skupština svih građana Bora. A Bor je dovoljno veliki i dovoljno važan da u njemu ima mesta za svakoga.
Posebnu ulogu u očuvanju mira, solidarnosti i duhovnosti našeg grada imaju naši sveštenici i predstavnici verskih zajednica. U vremenu kada je lako izgovoriti tešku reč, možda nam je više nego ikada potrebno da čujemo poruku pomirenja. I zato vam zahvaljujem na svemu što činite za naše građane, posebno za porodice, decu, stare i ljude kojima je pomoć najpotrebnija.
Bor je danas i veliki industrijski grad. Naša privreda se menja, rudarska proizvodnja raste i kineske kompanije imaju sve značajniju ulogu u ekonomskom životu našeg grada. Mi to prepoznajemo i cenimo. Investicije donose radna mesta, prihode i razvoj. Ali uz ekonomsku snagu mora da raste i društvena odgovornost. Što je kompanija veća i uspešnija, veća je i njena odgovornost prema gradu u kojem posluje. Bor nije samo mesto u kojem se proizvodi i ostvaruje profit. Bor je zajednica ljudi. Zato očekujemo da velike kompanije budu još više deo života našeg grada – kroz podršku sportu, kulturi, obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, infrastrukturi i svim onim oblastima koje život građana čine boljim.
I kada o tome govorimo, ne možemo da ne pomenemo istoriju. Između dva svetska rata, kada su francuske kompanije bile koncesionari rudnika u Boru, ostavljen je snažan trag u razvoju grada. Tada su građeni objekti koji nisu služili samo rudniku, već i ljudima i zajednici – crkva, zgrada fakulteta, direkcija, zgrada Centra za socijalni rad, velika radnička naselja. Ne treba istoriju idealizovati. Ali iz nje možemo da izvučemo važnu pouku: Ko koristi bogatstvo jednog grada, mora da razume i svoju odgovornost prema tom gradu.
Danas imamo priliku da tu ideju podignemo na novi nivo. Da rudno bogatstvo ne znači samo više proizvodnje, već i bolji život ljudi. Da se razvoj meri ne samo tonama rude i ekonomskim pokazateljima, već i time koliko dece ima bolje uslove za odrastanje, koliko porodica živi sigurnije, zdravije, koliko mladih vidi svoju budućnost u Boru i koliko starijih ljudi oseća da ih ovaj grad nije zaboravio. Naš cilj mora biti upravo takav Bor. Bor koji razvija privredu, ali čuva čoveka. Bor koji gradi nove puteve i objekte, ali ne zaboravlja kulturu i tradiciju. Bor koji prihvata nove ljude, ali ne zaboravlja svoje korene. Bor koji poštuje različitosti, ali ne dozvoljava da nas različitosti podele.
I na kraju, želim da se vratim na ono od čega sam počeo. Na komšijska vrata. Možda zvuči jednostavno, ali mislim da je to velika stvar. Da ponovo budemo grad u kojem čovek može da pokuca na vrata komšije. Da pita kako je. Da pomogne kada treba. Da se obraduje njegovom uspehu. Da pruži ruku i onda kada se ne slaže sa njim. Jer grad se ne čuva samo zakonima, planovima i odlukama. Grad se čuva odnosom koji imamo jedni prema drugima.
Zato, na Dan Bora, hajde da čuvamo ono najbolje što smo nasledili. Da budemo različiti, ali ne podeljeni. Da budemo kritični, ali ne neprijatelji. Da budemo ponosni na svoj grad, ali i odgovorni prema njemu. I da generacijama koje dolaze ostavimo Bor u kojem će komšijska vrata ponovo biti otvorena.
Srećan Dan grada svim građankama i građanima Bora!
Živeo Bor! Živela Srbija!
