O starom Šapcu, gradu na Savi i njegovim ljudima, o čivijaškom mentalitetu i životu kraj velike, znamenite reke, mnogi pisci i umetnici stvarali su značajna dela, neretko vrhunska i svavremenska, ali niko do sada nije bliže, i s toliko pažnje i ljubavi, kao pisac Brana Filipović prišao neodoljivoj vodi kraj zidina starogradskih. Brana Filipović, krajem osamdesetih godina i kasnije, jedan iz plejade tadašnjih vrsnih novinara „Glasa Podrinja“, danas penzionisani novinar Radio Beograda (živi i radi u Boru), napisao je publicističko, prozno i poetsko delo kakvo je nedostajalo ovoj sredini bogate istorije i kulture. Zahvaljujući projektu Grada Šapca i novosadskom „Prometeju“ knjiga je prošlog leta ugledala svetlo dana, i tako je učinjen korak više u upoznavanju moćne, zavičajne reke i to u predelu gde su se susretali vekovi i gradilo burno i zanosno vreme. Dugo godina je ovo delo stajalo u fiokama i tek sada se, na radost čitalaca, pojavilo u javnosti i bez uobičajenih promocija.
Prvi recenzent knjige s naslovom „Savo, vodo… Kad polete Jeličići“, dugogodišnji novinar i glavni urednik „Glasa Podrinja“, Novica Prstojević, podsetio je:
„Jedna porodica – ovovremena, jedna reka – drevna, jedna ljubav – iskonska, jedno drugarstvo puno obelutaka i virova, i evo okvira za priču nesvakidašnju. Za poemu o njoj, Savi, neodoljivom zovu modrozelenih talasa i njima – Jeličićima – Ljubi, Kaći, Maji i Saši – koji su sebe našli u druženju sa tom moćnom vodom, tražeći i nalazeći i predah i uvek nove izazove i potvrdu opstanka i lepotu koju samo istinski zaljubljenici i sportisti mogu da dosegnu i sa drugima je podele… Kazivanja o Jeličićima, potkrepljeno reporterskim sadržajima, i fotografijama, autor Brana Filipović je protkao i oplemenio bisernim stihovima koji kao da su, baš za ovu priliku, iskradeni iz sedefastih školjki što se iznova nađoše na peščanim savskim adama kraj kojih maratonci, na njih navikli, sve češće, sekući brze talase, promiču…“
Drugi recenzent, novinar i književnik, Stevan Matić, bio je, u ocenjivanju napisanog, još direktniji:
„Ako čitalac započne prelistavanje knjige, suočiće se sa lirsko-medijativnim sadržajima, koji, donekle, vezuju ovo delo za rimskog pesnika Ovidija, pa čak podsećaju i na „Eh ponto“ Ive Andrića. Pesnik i prozni pisac se obraća čitaocu, Bogu, ljudima, prirodi, Savi reci na kojoj su mnogi, kao i on, odrastali, stasavali i, kao ptići iz gnezda kada dobiju krila, odletali u svet. U piščevim pesničkim medijacijama prepoznajemo i sebe i druge, prošle, sadašnje i buduće stradalnike, a Jeličiće, plivače, motonautičare i naprevaziđene sportiste, doživljavamo kao drage, velike i od davnih vremena – Bogom date prijatelje…“
Matić svoju recenziju završava kratkom rečenicom: Knjiga se čita u dahu, kao najbolji roman.
Slobodan M. Živanović, pukovnik u penziji, pogovor u knjizi je započeo o autoru:
„Iz novinarskog „pelikan“ pera vrhunskog publiciste, književnika i pesnika Brane Filipovića potekle su bezbrojne reportaže, priče i najlepše rukoveti poezije. Dvocifren broj objavljenih knjiga ovog doajena pisane reči, zaslužuju svaku pohvalu. Najnovija knjiga – „zbirka“ prelepih i uzbudljivih priča i pesama o zlatnoj šabačkoj sportskoj porodici Jeličića i reci Savi pozlatiće, sasvim sigurno, i naznačeno naliv pero pesnikovo„.
Na 224 strane nalazi se i 130 ilustracija, najviše porodičnih fotografija familije Jeličić, kao i od vremena požutelih fotosa starog Šapca i događaja sa Starog grada i obala plahovite, znamenite reke vekova. Reke koja, podseća autor na zapažanje pesnika Mike Antića, „do svakoga stigne, i svakog razbistri“.
(Glas Podrinja, Šabac, 11. septembar 2025.)
