Bor, 4. avgust – Godina 1963. Predstoje veliki dani za borski fudbal. Trener Purić sprema tim kao da će na svetsko prvenstvo, navijači dane i noći provode na stadionu “kraj pirita”, čekao se dan odluke – 16. jun. Bor kod kuće, pred 8000 navijača, dobija užičku “Slobodu” sa 2:0. U uzvratnoj utakmici Užičani vraćaju milo za drago istim rezultatom. Mora da se igra majstorica. Megdan će da se deli na stadionu JNA u Beogradu. Urnebes. Vri. “Rudari” prvo poluvreme završavaju u svoju korist – 2:0. Završetak istorijkog meča dočekan je sa fantastičnih 4:1. Izvanredni Nedeljko Pilčević je zvezda, postiže dva fantastična gola, jedan je pravo remek delo – sa 30 metara. Cilj je postignut, ceo Bor je na nogama, dostigla se Druga savezna liga. Slavio je izvanredni tim: Sokočanin, Ninić, Bušetić, D. Milivojević. Vejić, Mrvoš, Rajzner, Pilčević, Kačar, Murganović, Ljumović.
Ostalo je zabeleženo sećanja Pilčevića, popularnog Pilca:
– Bila je to “utakmica veka”. Za sve nas je igranje na stadionu JNA bio san, nešto veličanstveno. U glavnom gradu, sem treninga, posetili smo spomenik Neznanom junaku na Avali i još neke znamenitosti. A Bor je živeo za taj dan, za tu utakmicu. Kakav je, posle pobede, bio samo povratak kući, među najvernije navijače na svetu? Nešto neshavtljivo, nedoživljeno. Stotine, možda i hiljade ljudi biciklima, neki i peške, krenuli su u susret voljenoj ekipi – prema Crnom Vrhu i Žagubici. Želeli su da nas prvi vide, da pozdrave, da podele radost i sreću. Na drugom kilometru isto tako: s nestrpljenjem čekale su hiljade građana – od dece do najstarijih. Čim smo stigli nastala je opšta pometnja. Narod nas je na ramenima nosio do hotela “Srbija”. Preko puta hotela, na Trgu oslobođenja, slavilo se celu noć. Ma, ceo mesec dana veselju i slavlju nije bilo kraja. Verujem da su to bili i najlepši dani u celoj mojoj igračkoj karijeri…
Do tada najveći uspeh dugo je prepričevan, besedilo se o zgodama i nezgodama najboljih igrača, o njihovim majstorijama, iskovane su legende o istinskim veličinama fudbala: o Volođi Ljaskovskom, Jugoslavu Vejiću, Francu Paulincu, Dušanu Kirhneru, Milošu i Budi Gojkoviću, Milošu Milutinoviću. Nisu zaboravljani ni zaslužni sportski radnici, posebno neumorni Svetislav M. Jovanović koji se u rukovodstvu kluba nalazio od 1944. do svoje smrti, do 1980. godine.
I posebno, od 1968. kada se stekao prvoligaški status u velikoj državi, pa i osamdesetih godina, FK Bor je plenio igrom i kao magnetom provlačio publiku, ne samo iz svog grada, nego i dalje, od Kladova do Sokobanje, od Zaječara do Paraćina. S tim u vezi, evo i nekih zanimljivosti koje najvatreniji navijači “rudara” ne mogu da zaborave. Na primer: beogradski “Partizan” u zvaničnim utkamicama nikada nije pobedio Bor. Od šest susreta, dve su pobede i četiri nerešena rezultata. Ili podatak da je Miodrag Nikolić Žmirko, od 1972. do 1992. godine odigrao 497 prvenstvenih utakmica u pet različitih rangova i postigao 109 prvenstvenih golova. Po dužini igračkog staža prednjače: Buda Gojković 25, Dušan Popović Pop 22, Nikolić Žmirko 20, Juga Vejić 20, Slobodan Tomić Sile 20 godina… Dušan Popović je počeo u Boru (rođen je u Brestovcu, gde i danas živi) kao dečak i ostao do kraja karijere ne menajući dres uprkos mnogim ponudama. Tek, Miloš Milutinović – “Plava čigra”, u to vreme najslavniji, karijeru je započeo u podmlatku Bora sa 15 godina, a za prvi tim je zaigrao samo godinu kansije. Kakva momčina. Za njega je tada čuveni Stjepan Bobek izjavio: “Tako raskošan telenat ovde još nisam video. On je fudbalski mađioničar”.
I da ne idemo dalje, usredsredimo se na prvu subotu koja dolazi i na još jedno gostovanje “Zvezde” na nekada “najlepšem stadionu u zemlji”, ovde u Boru. Susret počinje u 17 sati, ulaz je slobodan. U čast Dana rudara. Kao nekad.
(B.F.)
