„Ekološki kriminal za posledicu ima zagađenje vode, zemljišta i vazduha čime se ugrožava javno zdravlje, na primer, kancerogenim, toksičnim, radioaktivnim materijama… Takođe, ovaj vid kriminala uzrokuje oštećenje ili uništenje prirodnih resursa, biljnog i životinjskog sveta, čime se narušava prirodna ravnoteža eko-sistema, a oporavak prirode od ovakvog štetnog uticaja je dugotrajan”, naglašava Munćan.
Karakteristika ekološkog kriminala je da često nema neposrednih žrtava koje ga prijavljuju, a negativne posledice ove pošasti mogu se pojaviti nakon nekoliko godina. Visok profit, nizak rizik od otkrivanja prestupnika i blaga kaznena politika učinili su ekološki kriminal privlačnim za šumokradice, lovokradice, trovače prirode… Zato je i potrebna neka promena u ovoj oblasti.
„Planiramo da, ne samo kroz reaktivno već i kroz proaktivno delovanje povećamo stepen otkrivanja ovih krivičnih dela, da smanjimo tamne podatke ekološkog kriminala i da potencijalne učinioce odvratimo od toga što su naumili”, navodi naš sagovornik.
Kada je reč o postupanju ove jedinice, pripadnici ekološke policije će sarađivati sa nadležnim tužilaštvima, Ministarstvom za zaštitu životne sredine, građanima, pokrajinskim inspekcijama kao i sa inspekcijama lokalne samouprave.
„Najvažnije je da podignemo javnu svest o ovoj temi i da svako od nas krene od ličnog primera, to jest, svog odnosa prema prirodi. Ako hoćemo da se bavimo ekologijom, prvo moramo svoje ponašanje i običaje da prilagodimo očuvanju životne sredine i tako ćemo napraviti jedan veliki korak”, naglašava Munćan.
Naš sagovornik smatra da treba pooštriti kaznenu politiku u vezi sa delima ekološkog kriminala.
„Bez oštrije kaznene politike veoma je teško naterati ljude da se ponašaju u skladu sa pravilima. Trenutne kazne su blage i neadekvatne pa se ljudi i ne boje od represije. Nažalost, mnogo je primera da lokalna samouprava čini neverovatne napore da očisti divlje deponije a za mesec, dva na istim mestima ona se ponovo pojavi. Najviše bih voleo da imamo javnu svest o ovim problemima i da niko od nas ne zagađuje prirodu”, napominje Munćan.
U Srbiji godišnje nestane stotine hiljada hektara šuma. Najviše se krade na jugu. U opštini Kuršumlija, oko administrativne linije sa Kosovom, zbog upada naoružanih bandi šumokradica sa kosovske strane, malobrojni meštani koji su tu ostali svakodnevno strahuju i za svoju bezbednost.
Jedan od razloga formiranja Jedinice za ekološki kriminal i zaštitu životne sredine je upravo nelegalna seča šuma u Kopnenoj zoni bezbednosti.
„Kolege koje rade u područjima tih policijskih uprava imaju ozbiljan problem sa pustošenjem šuma i šumokradicama. Ugrožena je i ’Srbijašume’ koja održava šumske predele. Jedan od zadataka naše jedinice biće da pomognemo u ovoj borbi i da stanemo na put šumokradicama i pustošenju šuma uz administrativnu liniju, kao i na celoj teritoriji Srbije”, zaključuje Živica Munćan.
Kada je reč o nelegalnom ribolovu, predeli koji su najugroženiji u našoj zemlji su posebna staništa riba – zimovnici i mrestilišta. To su oni delovi reka gde nikada i nije dozvoljeno izlovljavanje, gde riba po nekom svom prirodnom refleksu i nagonu odlazi da se mresti.
Od životinja je najugroženija jelenska divljač, a krivolovci često ubijaju i plemenitu srneću divljač. Pojedinu divljač i predatore – divlje svinje, vukove… ljudi često love na nezakonit način, na primer, takozvanim jamarenjem i slično. Neretki su i slučajevi zlostavljanja životinja.
Izvor: Politika
