Grad Bor je izgubio železničku stanicu, stanična zgrada je napuštena, ruinirana je, pretrpela je i težak požar. Nekada je to bio jedan od najfunkcionalnijih i najlepših železničkih objekata u zemlji, nekada je od Beograda do Prahova saobraćao čuveni poslovni voz, bila je udobna i jeftina vožnja, često se ostajalo bez mesta.
Svako je želeo da na toj relaciji putuje i blagovremeno završava poslove. Posebno je bio važan (kao i sada) teretni transport od Bora do Prahova. Danas je posve drugačije: mala stanična zgrada, udaljena par kilometara od Bora prema Zaječaru, je glavno „pristanište“ i za teretni i putnički saobraćaj. Od 1. decembra 2024. godine Bor je i zvanično ostao bez svoje stanice. Ostale su samo ruševine i – ruglo.
Na sajtu „Infrastruktura železnice Srbije“, u Listi vozova, od stanice Bor Teretna do Zaječara saobraćaju dva voza, prvi od 20:59 i drugi od 19:09 sati. Oba putuju 1,06 sati.
Putnika je uvek malo, mogu se izbrojati na šaci jedne ruke. Snalaze se, odlaze u Zaječar retkim autobusima i najviše automobilima, koji su, istini za volju, preplavili grad bakra. I to je ta srećnija okolnost.
I tako je mala Teretna, negde tamo prema Slatini, postala glavna, prinudna zamena za borsku veliku, i danas, nesumnjivo, važnu stanicu.
Pitamo se: zar je baš moralo da grad Bor ostane bez staničnog mesta? I zašto niko i nikad nije odgovarao za urušavanje tako skupog i decenijama neophodnog objekta? Da nije bilo propadanja, ceo taj prostor – sigurno je – mogao bi, uostalom, da posluži u neke druge korisne društvene svrhe.
