Bor, 30. avgust – Petnaestog avgusta ovog leta Gospodnjeg zauvek nas je napustio diplomirani inženjer mašinstva u penziji Momčilo Jovanović. Čika Moma, a tako ga je zvala Redakcija „Kolektiva“ čiji je saradnik i verni čitalac i prijatelj bio od samog osnivanja lista, umro je u 93. godini u Boru.
Momčilo Jovanović je rođeni Borčanin i skoro ceo vek živeo je za svoje najmilije, ali i za svoj grad i rudnik u njemu. Voleo je Bor i ponosno je, gde god je mogao i kada god je bio u prilici, govorio i pisao o njemu. Nije dozvoljavao da se nešto zaboravi iz bogate istorije Borskih rudnika i grada. Čika Moma je bio „enciklopedija“ Bora i Rudarsko-topioničarskog basena.
Momčilo Jovanović rođen je 10. maja 1930. godine u porodici trgovaca i industrijalaca. Bio je prva generacija učenika Osnovne škole „Kralj Aleksandar, ujedinitelj“ (danas škola „Vuk Karadžić“). Gimnaziju je završio u Zaječaru, a dalje školovanje nastavio na Mašinskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao. Vratio se odmah u rodni grad, gde je najpre radio kao asistent na Tehničkom fakultetu. Kratko je potom bio zaposlen u Fabrici opreme i delova (FOD), odakle je 1960. godine prešao u Rudnike bakra i nemetala (RBN). Te godine, kao glavni inženjer-projektant bio je zadužen za formiranje radioničke dokumentcije delova i agregata opreme koji su u okviru I faze razvoja Bora počeli da se montiraju u Topionici i Fabrici sumporne kiseline. Sa montažom nove opreme (tada se prvi put u proizvodnji u Boru primenila automatika i pneumatika) pojavila se potreba za osnivanjem službe održavanja, pa je Momčilo Jovanović, kao rukovodilac mašinskog održavanja, organizovao rad te službe i 1961. godine spremno dočekao početak rada i uhodavanja novih postrojenja.
Godine 1965. Čika Moma dobija novi zadatak u okviru modernizacije Rudnika bakra Bor. Povećanje proizvodnje i smanjenje troškova zahtevalo je kvalitetno održavanje novonabavljene opreme za Borski površinski kop, Jamu i Flotaciju, pa je i taj odgovoran posao poveren njemu. Uslediće spajanje rudarskog i metalurškog dela Bora u RTR, gde Jovanović rukovodi službom mašinstva i aktivno učestvuje u montaži i uhodavanju novih postrojenja u okviru II faze razvoja TIR-a. Podruku sa Drugom fazom razvoja Kombinata bakra došao je i problem nabavke delova i repromaterijala sa domaćeg i stranog tržišta, pa 1971. godine Jovanović dobija zadatak da formira službu komercijale za potrebe borskog dela Basena (do tada se nabavkom bavila samo Generalna direkcija). Usledile su ubrzo i sankcije, pa je snabdevanje postalo uslov za poslovanje. Zbog Jovanovićevog zalaganja u teškoj finansijskoj situaciji koja je pogodila celu zemlju, proizvodni zadaci ipak nisu bili ugroženi. Momčilo Jovanović je zbog svega toga 1994. dobio „Šistekovu nagradu“, a tri godine kasnije je sa mesta rukovodioca Sektora za komercijalne poslove otišao u zasluženu penziju.
Paralelno sa odgovornim zadacima u rudniku, Čika Moma je zbog nedostatka stručnog kadra neko vreme bio predavač u srednjoj Tehničkoj školi u Boru i na Tehničkom fakultetu, a grad mu je zbog toga uručio „Oktobarsku nagradu“. Autor je preko 20 projekata vezanih za investicije u Basenu i gradu. Svi njegovi projekti s uspehom su realizovani.
Iako je dobrano bio zagazio u desetu deceniju, Čika Moma je ostao vitalan i vispren. Pamćenje, kao jedno od njegovih najjačih aduta, nije ga napuštalo. Prošle jeseni je u časopisu „Baštinik“, koji izdaje negotinski Istorijski arhiv, objavljen njegov poslednji autorski tekst, a Redakciji „Kolektiva“ se poslednji put javio na Uskrs ove godine da čestita najveći hrišćanski praznik i svima poželi dobro zdravlje i sreću. Od Čika Mome je i tada, kao mnogo puta pre toga, stigao mejl!
Momčilo Jovanović sahranjen je 17. avgusta na Novom groblju u Boru.
