Napustio nas je zauvek još jedan legandarni hroničar Timoka i Krajine, častan i dostojanstven, velikodušan i iskren, studiozan i vispren novinar koji se svom snagom borio za pravdu i istinu, za najplemenitije ljudske vrednosti, za lepšu i ponosniju Srbiju na istoku.
Bio je do poslednjeg daha iskreni rodoljub, zaljubljenik u rodnu Azbukovicu i Podrinje, neraskidivo vezan za istočnu Srbiju. Stojan Stole Todorović. Doajen novinarski i vrsni „Politikin“ dopisnik, ratni izveštač sa poslednjih bojišta nastalih raspadom SFRJ, hrabar i neumoran. Junačina novinarska, veličina ljudska. Teška bolest slomila ga je 21. decembra ove, 2024. Rođen je u gorštačkom selu Donja Ljuboviđa kod Ljubovije 1947. U Zaječar je došao 1975. i do poslednjeg životnog trena tu ostao.
Odlikovao se stalnom trkom s vremenom da njegov rukopis blagovremeno stigne na stranice „Politike“, da se dokaže u požrtvovanosti u profesiji kojoj je temeljno služio.
Javljao se iz dana u dan sa najznačajnijih događaja u Timočkoj Krajini, predano se borio da njegova redakcija bude zadovoljna a urednici srećni što imaju tako odanog i savesnog delatnika. Stojan je prednjačio i brzinom i umećem, i željom da i ostale kolege ne izostanu ili zastanu, da budemo tim, jedna duša. Divni su to bili dani tada cenjene i časne profesije, druženja i prijateljtsva za sva vremena. Za nezaborav.
Stojan je puno pričao o svojim kolegama iz „Politike“ u kojoj je počeo da radi 1973. godine, dičio se sa Učom Milivojevićem, legendarnim „Politikinim“ urednikom i dopisnikom iz Varšave, poniklim u zaječarskom „Timoku“, čovekom koji je stigao do novinarskih vrhova.
Nije mogao a da, u svakoj zgodnoj prilici, ne spomene i svoju spisateljsku sabraću, Rajka Čukića, pesnika Tomu Mijovića, tv reportera Čedu Nikolića iz Lubnice, Desimira Milenovića, Milutina Tijanića, Jelenka Ranđelovića i Serjožu Lajkovića, te Vaska Ivanovića, Cojleta Stojićevića, Peru Jankovića, Pavla Kosina.
Stojan je posle Učiteljske škole u Šapcu završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. I tad je, kao studnet, prvi put kročio u „Politikinu“ kuću. Raznosio je novine po metropoli, posle, 1973. godine, stigao je do Beogardske hronike i Sportske redakcije. Kada je trebalo da zajedno sa kolegama ostane u matičnoj redakciji kao i mnogi drugi, prihvatio je predlog da ode u Zaječar za dopisnika. Rekli su mu da je to izazov, da će biti među prvim ličnostima u gradu, biće sigurno zadovoljniji nego da je u velegradu. I nije se pokajao. Ostao je na pobrđima Kraljevice do poslednjeg daha. A gledao je Kraljevicu kao svoju kuću. Šetao je zelenim krajolicima, bavio se džogingom, odlazio sa društvom „u pečrurke“, družio se sa prirodom, provodio dane i godine sa planinarima i izviđačima. Stojan je posebno voleo Sokobanju. Napisao je i izuzetnu knjigu o boravcima Ive Andrića u Sokobanji, dugo je pripremao knjigu „Moji Timočani“, napisao je sjajne tekstove za razne publikacije.
Godinama je sarađivao sa časopisom „Nasleđe“ Istorijskog arhiva u Zaječaru. Ponosio se što je dugogodišnji član Udruženja novinara Srbije. Dobijao je značajna društvena priznanja i nikad nije želeo da se time podiči. S ljubavlju je pisao i govorio o borskim rudarima i negotinskoj manifestaciji „Mokranjčevi dani“, o ljudima sa Stare planine, o đerdapskim graditeljima i dunavskim alasima, o zaječarskim lekarima, o krajinskim vinogradarima. Umeo je da kaže da je u svojoj bogatoj karijeri napisao novinarskih tekstova odavde do Beča i nazad. Ljubomorno je čuvao i svoje istorijskski vredne zapise sa ratišta. U slobodnom vremenu dugo je drugarima recitovao Crnjanskog. Znao je napamet svaki njegov stih.
Često je spominjao oca Tošu, šumara sokoloplaninskog, gorštaka koji je znao kako decu vaspitati i uliti im čeličnu ljubav rodoljublja, čojstva i čestitosti. Otac Toša bio je Stojanov oslonac životni čiju je mudrost i bistrinu uma uporno sledio.
U tom smeru učio je i svoju decu, svoju Milicu i svog Uglješu. Supruga Ljiljana je bila i ostala do polslednjeg časa velika ljubav i radost. Porodica je Stojanu bila sve blago ovog sveta.
Stojan Stole Todorović, ljudska i novinarska veličina. Zauvek.
Brana Filipović
