Bor, 3. septembar – O starom Šapcu, gradu na Savi i njegovim ljudima, o čivijaškom mentalitetu i životu kraj velike, znamenite reke, mnogi pisci i umetnici stvarali su značajna dela, neretko vrhunska i svevremenska. Ali niko do sada nije prišao bliže, i s toliko pažnje i ljubavi, kao pisac Brana Filipović neodoljivoj vodi kraj zidina starogradskih.
Brana Filipović, krajem osamdesetih godina i kasnije jedan iz plejade tadašnjih vrsnih novinara „Glasa Podrinja“, a danas penzionisani novinar Radio Beograda (živi i radi u Boru), napisao je publicističko, prozno i poetsko delo kakvo je nedostajalo ovoj sredini bogate istorije i kulture. Zahvaljujući projektu Grada Šapca i novosadskom „Prometeju“, knjiga je prošlog leta ugledala svetlo dana i tako je učinjen korak više u upoznavanju moćne, zavičajne reke – u predelu gde su se susretali vekovi i gradilo burno i zanosno vreme. Dugo godina ovo delo je stajalo u fiokama i tek sada se, na radost čitalaca, pojavilo u javnosti, i to bez uobičajenih promocija.
Prvi recenzent knjige s naslovom „Savo, vodo… Kad polete Jeličići“, dugogodišnji novinar i glavni urednik „Glasa Podrinja“ Novica Prstojević, podsetio je:
„Jedna porodica – ovovremena, jedna reka – drevna, jedna ljubav – iskonska, jedno drugarstvo puno obelutaka i virova, i evo okvira za priču nesvakidašnju. Za poemu o njoj, Savi, neodoljivom zovu modrozelenih talasa i njima – Jeličićima – Ljubi, Kaći, Maji i Saši – koji su sebe našli u druženju sa tom moćnom vodom, tražeći i nalazeći i predah i uvek nove izazove i potvrdu opstanka, i lepotu koju samo istinski zaljubljenici i sportisti mogu da dosegnu i sa drugima je podele… Kazivanja o Jeličićima, potkrepljena reporterskim sadržajima i fotografijama, autor Brana Filipović je protkao i oplemenio bisernim stihovima koji kao da su, baš za ovu priliku, iskrađeni iz sedefastih školjki što se iznova nađoše na peščanim savskim adama, kraj kojih maratonci, na njih navikli, sve češće, sekući brze talase, promiču…“
Drugi recenzent, novinar i književnik Stevan Matić, bio je u ocenjivanju još direktniji:
„Ako čitalac započne prelistavanje knjige, suočiće se sa lirsko-meditativnim sadržajima, koji donekle vezuju ovo delo za rimskog pesnika Ovidija, pa čak podsećaju i na Eh ponto Ive Andrića. Pesnik i prozni pisac se obraća čitaocu, Bogu, ljudima, prirodi, Savi – reci na kojoj su mnogi, kao i on, odrastali, stasavali i, kao ptići iz gnezda kada dobiju krila, odletali u svet. U piščevim pesničkim meditacijama prepoznajemo i sebe i druge – prošle, sadašnje i buduće stradalnike – a Jeličiće, plivače, motonautičare i nenadmašne sportiste, doživljavamo kao drage, velike i od davnih vremena Bogom date prijatelje…“
Matić svoju recenziju završava kratkom rečenicom: „Knjiga se čita u dahu, kao najbolji roman.“
Slobodan M. Živanović, pukovnik u penziji, u pogovoru o autoru piše:
„Iz novinarskog ’pelikan’ pera vrhunskog publiciste, književnika i pesnika Brane Filipovića potekle su bezbrojne reportaže, priče i najlepše rukoveti poezije. Dvocifren broj objavljenih knjiga ovog doajena pisane reči zaslužuje svaku pohvalu. Najnovija knjiga – ’zbirka’ prelepih i uzbudljivih priča i pesama o zlatnoj šabačkoj sportskoj porodici Jeličića i reci Savi – pozlatiće, sasvim sigurno, i naznačeno naliv pero pesnikovo.“
Na 224 strane nalazi se i 130 ilustracija, najviše porodičnih fotografija familije Jeličić, kao i požutelih fotosa starog Šapca i događaja sa Starog grada i obala plahovite, znamenite reke vekova. Reke koja, kako podseća autor na reči pesnika Mike Antića, „do svakoga stigne, i svakog razbistri“.
