Bor, 18. avgust – Današnja izjava minstarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, da je neko rekao “da nam ne treba Bor”, više služi u političke svrhe nego u ozbiljnu ocenu o kojoj uopšte treba raspravljati. Drugi deo njene izjave da “takozvani političari iznose ekologiju na teren politike”, moguće je da je tačna i o tome treba razmišljati. Bili takozvani ili oni drugi, bilo ko da jeste, o ekologiji treba razgovarati i pridati joj najveću moguću pažnju. Beograd se, eto, digao što je udisao pet, šest dana dim iz Vinče, a mi,ovde u Boru, gutamo dim i najcrnje otrove decenijama, gotovo ceo jedan vek. Kako onda, početkom prošlog veka, kad se bakar topio na poljančetu, na ledini, tako i danas kad se izgradila takozvana nova, savremena topionica, a ona je, nažalost, samo rekonstruisana. Danas Kinezi moraju ponovo da je grade i ulažu dodatnih 220 miliona dolara, plus naših oko 400 miliona kako je zvanično, a nezvanično i više, potrošeno za nešto što se znalo da ne “drži vodu”. Zar taj i takav projekat nije bio na “političkom terenu” Mlađana Dinikića i sličnih mu beogradskih i naših lokalnih praznogovornika?
Posle petooktobarske revolucije u Srbiji, kada ste vi, ministarko, sa profesorom Labusom dolazili u Bor, govorilo se i o ogromnim gubicima i dugovima RTB Bor, i kako ga, samim tim, treba zatvoriti. Rečenica o kikirikiju je više bila dosetka, Đinđićeva bljutava pošalica koja je kasnije iskonstruisana upravo u – političke svrhe. I danas se pokatkat (ne)vešto upotrebi! Vidite, svašta se upotrebi u političke svrhe. Kako onda, tako i danas.
Iako ste i vi, ministarko, vezani za Bor, kao da vam je više zanimljiv Zaječar, čiji ste, ni manje ni više, Počasni Građanin. Taj ukrasni papir, da se zna, niste dobili od najpoznatijeg srpsko – krajinskog demokrate Boška Ničića, ali ste ga dragovoljno, oberučke prigrlili, ni sami ne znajući zašto, u hodniku jarko obojene skupštinske zgrade u gradu kraj Popove plaže. Zar i to nije politika?
Ili, dođu tako ovde, u Bor i Zaječar, pa i širom Timočke Krajine (vama svaka čast), nekakvi eksperti i tzv. političari i prave mini elektrane na ova malo zdravih reka i potoka, prodaju i rasprodaju, poklanjaju, i na kraju ostave brige i boleštine. Štaviše, na izmišljenoj priči o novoj topionici i čistom vazduhu ondašnji Dinkićevi tzv. političari i sveznajuće ekipe dobili su izbore u Boru. To je aposlutno tačno. Dakle, na ekološkim temama i dilemama. Vi niste, koliko služi pamćenje, bili u tom kolu, napustili ste velemajstora Dinkića. Njaverovatnije, opet, iz političkih razloga. Nego…
Bor nama treba, ali ga je neko, a nije tzv., prodao pre tri godine. Ostalo je nešto malo, koliko se i kako i to koristi, ko to zna?
A Bor je, istini za volju, prodat kao ekološki uništen, kakav je i danas, i to je glavni razlog za spoticanja i uznemirenost naroda. Da je Bor, nakon tri godine od prodaje, čist i zdrav, da se ne rasparčava i čereči bez dovoljno transparentnosti, nauke i pravičnosti, ne bi se niko ni slovom osvrnuo na tzv. bilo kakve i koje “terene”. Bilo sa koje strane dolazili. Ali je stvarnost i istina iznad svake politike, pa i politikanstva jednog Počasnog Građanina susednog nam, blizog i bliskog, Zaječara.
