Bor, 27. jun – Ovu rečenicu: – Bernarde, Srbine, otkud ti u Bor – uputio je Arif, penzionisani rudar borske Jame, nakon nekoliko dana upoznavanja u bivšem „Voždu“ u NGC, 78- godišnjeg, uvek raspoloženog, stasitog i pričljivog Nemca.
Da bi predupredio nagađanja i zadobio opšte poverenje gostiju, gazda Mite, na brzinu odgovara iako njega niko i ništa ne pita:
– Udao se ovde za našu Boranku, onu crnomanajastu lepojku srednjih godina, ima kuću na Slatinskom putu. Našli se negde u švapskoj. Ona otišla da radi i zaradi, a on ostao bez žene i malo pomalo… tako mu to dođe… Jeste starijii podosta od nje, ali se izgleda vole… i poštuju.
Svi napeto slušaju, ni slovo ne izgovaraju.
– Sjajan neki čovek, ali sa švapskim navikama. Eto, kad je prvi put ušao u objekat, najpre se uputio u nus – prostorije. I odmah, malo nemački, još manje srpski, objasni. Ako je tamo čisto, onda mogu da se naruče ćevapi sa ljutom papričicom…ili, još bolje, burek. Odem tako po burek do Stefanija, a Bernard čeka sa viskijem sav raspoložen i veseo. Milo mu. A meni nije teško. Stranac je, pa još Švaba, ima taj para. Zavoleo vruć burek sa sirom kao da je sto godina samo to doručkovao. Ponekad ode i Arif i kupi dva bureka, jedan za Švabu, drugi za sebe. I onda cela kafana pije samo viski. Kad se dobro naliju, može i hladno „crveno zaječarsko“. Ponekad ide i zajedno, viski i pivo… Zanimljiv čovek, naš zet.
Bernard od ove Nove godine nije dolazio u omiljenu kafanu. Došla je njegova gospođa pre neki dan i izvadila jednu crvenu, da počasti dva, tri gosta. Tiho, suznih očiju, izustila je: -Pinite po jednu, za dušu mojemu Bekiju…
Gazda Mite je krišom pustio mušku suzu. Posle je ispričao:
– Sedi nas nekoliko ujutru i pijemo prvu kaficu, kao i uvek. Eto ti Švabe. Odmah naručuje viski za društvo i šaleći se naglasi: – Ovaj normalni viski za onih dvojicu u ćošku što kažete da su novinari – ne, nisu, sad su špijuni, oni bivši šefovi, vaši…kako ono rekoste, tajkunčići, e, to je mafija, a ovi ostali, svi, baš svi komunisti… I, gle, čuda: usta jedan od „komunista“ i kao ljutito odbrusi: – Čuj, Bernarde, pa Karl Marks je Nemac, vi ste nam poslali komuniste… Prevodimo Bernardu, mučimo se, a on, onako blag i skroman, nehajno poskočio: dupli šnaps za – „komuniste“. Bio je zaista dobronameran i spreman da se našali. Naš zet, naš srpski Švaba…
Stigoše i prvi letnji dani, vreme kad je Bernard, sem viskija, obavezno narućivao i „zaječarsko crveno“. I nikad samo za sebe.
A kafana je tih vrućih dana sve bolje radila. Imao je borski Švaba lepu penziju. I nije žalio evriće za društvo i nove prijatelje, pogotovu za srpske „komuniste“. I rudar Arif jutros se setio Bernarda, sklopio je šake na oba oka.
–Što ti je život, što su ti ljudi, pa ma odakle i koji bili. Eto, i ja sam ovde decenijama. Šaja i Sosa su mi školski drugovi. Barnard mi postade kafanski rod…pa i ova kafana nije kao nekad. Dobila je drugog gazdu i sad je „T ga za jug“, nije više „Kod Jove Vožda“…
Neko glasno dobaci: – A, mirne duše, mogla bi da se, bar dan, dva, nazove i „Tuga za Bernardom„.
I svi se ućutaše gledajući u dno praznih čaša. Minuti ćutnje su nečujno odjekivali, ćini se, sve do – Slatinskog naselja.
Otišao je borski Švaba na put bez povratka u 81. godini. Izgleda da se lepo naživao.
– Da je samo u Nemačkoj živeo, da nije osetio i deo srpskih običaja i gostoljublja, bilo bi, verujem, drugačije – reče gazda Mite, poreklom „od Makedoniju“.
Autor: B. Filipović
