Negotin – Bor, 28. jun – Sunčan, topljikav dan u Negotinu. Slikam ti ja sa ovim mojim mobilnim od 200 evra predivnu fontanu sa jatom golubova na početku glavne ulice, kad se odnekud pojavi Čeda Čubarac. Voleo je tako da ga oslovljavaju. Visok i vižljast, s širokim osmehom, i onim dubokim radijskim glasom kakvog su ga prepoznavale generacije Borana i Timočana rado slušajući Radio Bor ( osnovan 1969.), nije mogao da se sakrije ili prikrije i da je hteo. Ne, taj obožava društvo i drugare, taj je veseljak, pričalica vedrog duha oduvek i svagda.
– Stani za tren, samo da moja gospođe dođe iz prodavnice i odmah idemo kao nekad, u vreme Mokranjčevih dana i čuvenog vašara, u staro novinarsko gnezdo – u kafanče hotela “Beograd”. Kupio je neki “zemljak” već oronulu zgradu i obnovio zdanje da liči na ranije i nama srcu milo.
Tako i učinismo. Pijuckamo, koje drugo, nego zaječarsko pivce i pripovedamo.
– Kako ti je u tvojoj Čubri, koliko imaš košnica, jesi li sam samcit ili te obilazi ova tvoja ljupka Smederevka? – ljubopitljivo izgovaram.
– E, pa ovako. Imam samo jednog komšiju. Družimo se kad on završi sve kućevne poslove. Mora, šta će i kuda će čovek kad je u seljačkoj kući. Drugo sam ja, novinarski penzioner, mogu i ovako i onako.
– A košnice, upadoh.
– Imao sam pre tri, četiri godine desetak, sad ih je 45. Krajina je danas posvećena pčeli i medu, o vinu da ne zborim. I šta ima lepše: med i vino, još Mokranjac i muzika. Nađe se i jakih bostandžija, sve više je voća, uzgaja se i suncokret zbog pčela. Jer, kad omane bagrem, eto suncokreta. Nekad je moja kuća imala pune podrume dobrog vina, danas med teče potocima. Aha-ha…
– Zar nema više vinograda na Čubarskom brdu?
– Nema radne snage. Omladina napustila sela. Odavno je zamandaljena i čuvena firma “Krajina vino”. Sećaš li se, stari moj, onog darežljivog drirektora, našeg ispisnika, Ratka Đorđevića iz Miloševa? Sešać li se prvog zasada vinove loze na Brdu kad je prvi put viđen sistem navodnjavanja “kap po kap”. I nije sve tako loše: ovde je još podosta vrednih vinogradara i vinara, obnavljaju se pivnice, asfaltiraju putevi, samo je naroda sve manje...
– A pamtiš li, Čedulje, brate, kako smo ono kod Ćire nekada u Boru po celu bogovetnu noć gustirali Žarkovo vino iz Rajca?
– Joj, i kad je dalmatinski pesnik Zvonko Tarle meni ispevao: “Crni Čedo, crna li sudbino, što noćas udaraš čaše o duvare”. A on, jadničak, ko zna kako je i gde je danas, zadesila ga zla sudbina kao i mnoge Srbe u Hrvatskoj. A ja, eto, pravim med u rodnoj Čubri i čekam da mi moja lepa Smederevka dobije penziju za godinu dana i da se po seljački udružimo. Živećemo u Čubri, a kupićemo stančić, nije bitno koliki je, u gradu vina, meda i muzike. Da ti ne besedim gde je to… Ajd da i ja tebe nešto priupitam – čujem da su stanovi u gradu bakra “skočili”, je l isitna?
– Pa, jeste, u NGC je 700 do 1000 evra kvadrat…
Ćutao je i gledao, gledao sebi u kolena. Kao da nije mogao da veruje.
– Pa, ide li prodaja, ne pitam to zbog mog stana, nego onako.
– Nemam ti pojma, valjda ide, kineski investitori sve živo kupuju, počev od zemlje… I onda mu ispričam kako je onaj bivši trgovac nemeštaja, Bugarin iz Metriša, doveo kupca u stan u NGC kad ono – golubovi se uselili i legu se po sobama. Nije dolazio mesecima, oni našli otvor u zidu špajiza i iskoristili nezatvorena vrata. To ga je izgleda koštalo bar 50 evra po kvadratu. Stan je bio totalno prljav i unakažen.
– Ne, ne vraćam se u Bor, naučio sam sa pčelama i na čubarskom suncu da se grejem.
I tako nekako, priči nikad kraja. Ispismo po tri hladnjikava “zaječarca”. Pridodasmo koju i o znanim Čedimin gimnazijalcima, pevaču Ljubiši Luisu i generalu Ljubiši Stojmiroviću. I baš kad htedosmo da se izljubimo i rastanemo, naiđe negotinski boem i pesnik, muzičar i dobričina kakvog samo Veljkova Krajina može da izrodi, Firunović.
– Firune, poznaješ li ovog momka sede vlasi, poskoči Čedulje.
– Kako da ne… Nego, da pitam za Bojana Čukića, šta taj muzički znalac čini ovijeh dana?
– Nisam ga dugo video. Znam da godinama nema posla. Radio je davno nakoliko meseci u Centru za kulturu, promenila se vlast i on izvisio. Nije vredelo ni što je vrstan muzičar, što je sposoban i radan, pa i što je sin čuvenog “Politikinog” novinara Rajka Čukića. Ovi mlađi, napredni vlastodršci nemaju sluha ni za novinare ni novinarstvo.
– Ma, neka ih, nek su živi i zdravi, proći će i ova gužva ko i svaka – mudro će Firul.
I tek što smo još jednom nazdravili, odosmo svako svojim putem.
Posle nekoliko dana, u Gardskoj u Boru, Čkalja Luković upita za borskog novinara i pčelara iz Čubre, nazva ga telefonski da se čuju – “godinama se nisu videli, a bili su ko braća rođena”.
Čeda je tiho, kao zuj umorne pčele, s druge strane, izustio:
– Ne mogu, prvi put u životu, da pričam sa drugarima. Operisan sam u bolnici. Biće dobro, biće. Dođite kod mene u Čubru, ako ne pre ono kad se cedi med…
Čujem da je Čeda iz Čubre, Bogu hvala, ponovo među košnicama. Novinar (sa punih 40 godina staža u borskim medijima) u svojim poznim godinama, i u svom zavičaju, druguje sa pčelama. Kao nekada čuveni spiker i novinar RTS -a, Rgoćanin, Mile Zdravković. Pa, ima li šta lepše…?
B. Filipović
