Minićevo, 9. avgust – Negde sredinom 1993. godine tražili smo od Lovačkog saveza Srbije da nam pomogne da nađemo srodnu lovačku organizaciju u zemlji i uspostavimo što čvršću saradnju. I oni u Srbobranu su i sami, ranije, razmišljali da se otisnu loveći podalje od Fruške gore. Želeli su da pohode planinske krajeve juga ili istoka Srbije. I tako, već iduće, 1994. u Srbobranu potpisujemo Povelju o bratimljenju. Lovci Minićeva i Srbobrana postaju i prijatelji i braća. Danas, nakon tri decenije, najveći smo drugari, i kućni srodnici… sklopljena su kumstva – seća se Slavoljub Milanović, prvi predsednik Upravnog odbora Lovačkog udruženja „Minićevo“ nastavljajući:
– Kada smo prvi put pre 30 godina došli u vojvođansku ravnicu nismo mogli da verujemo tolikom oduševljenju domaćina, prihvatili su nas punim srcem. Naučili su brđane iz knjaževačkog kraja lovu u ravnici. Neki od naših starih lovaca nisu verovali da tamo nema ni brdašca, ni planinskih masiva na vidiku. Iz godine u godinu obostrano se širila pozitivna energija, zajedno smo dočekali i 100, 115 i 120 godina lovstva u Minićevu, nismo ni mi izostali ni na jednoj njihovoj proslavi, svetkovini. Ljudi su to, ti Srbobranci, zlatnog srca.
Zamislite, Sep Nandor, Mađar, udaljen od Stare planine 400 kilometara, naučio je naš torlački… Sećam se da su u Radičevcu, nadomak bugarske granice, gosti pali od umora. Naišli su meštani i pitali ih jesu li Bugaru, ali Nandor je poznavo torlački i kad im je objasnio da je Mađar, opet dugo nisu verovali. Posle su saznali i za pobratimsku vezu i – postali su – i oni – nerazdvojni. To samo lov može da pruži.
– Ovde, u Minićevu, Srbobranci su preneli neke svoje običaje – organizovali su jedne zime čak i svinjokolj. Celo selo se okupilo. Tamo smo imali višeboj, nadvlačenje konopca, i mnoge druge zanimacije. Negde u jesen 1995. na ravničarskom terenu ulovili smo čak 212 zečeva u jednom danu. To je za nas zaista bio neshvatljiv doživljaj.
Mi volimo lov na zeca i fazana, oni na divlju svinju i predatore. Ali, lov je samo deo celokupnog druženja. Puno je srce svima kad krenemo sabraći u Srbobran, verujem da se i oni raduju susretu sa Starom planinom, sa braćom, kako kažu, na bugarskoj granici. Traje to neprekidno susretanje tri decenije, ima li šta lepše?
Lično, dolaziću u Srbobran do kraja života, s radošču kao da odlazim u svoj rodni, valjevski kraj. Upoznali smo njihove običaje, život i ljubav prema Srbiji. Naučil smo dosta jedni od drugih. Nemoguće je zaboraviti dobrotu Sep Nandora ili lovačko umeće Mite Opančara, svestranost Arsena Kurjačkog sa kojim sam upostavio prvi kontakt, te Milenka Šarčeva…
Arsen i ja smo začetnici bratimljenja i bratstva Minićeva i Srbobrana (ne samo u jednom, lovačkom segmentu) i verni nastavljači tradicije. I ove fotomonografije spremljene za monografiju o našem trodecenijskom bratstvu delo su tog bliskog zajedništva. Što je najvažnije: naša deca su nastavila bratsku saradnju. Oni dolaze, obilaze se, a mi stariji, dokle god možemo, bićemo im od podrške.
Želja nam je da se dostignu i ređe godišnjice, mada je i ova naša 30 – godišnja vernost jedinstven primer neprestanog trajanja bratske sloge lovaca u Srbiji, delo koji treba negovati i slediti. Ta zamisao već se ostvaruje, i tu je veličina ovog i ovakog bratstva. Jer, naši Srbobranci su ljudi zlatnog srca – zaključuje Slavoljub Milanović upoznajući nas sa vrednim poduhvatom lovaca Srbobrana i Minićeva – izdavanjem fotomonografije o dugogodišnjem pobratimstvu.
Ovom prilikom objavljujemo neke foto – detalje sa zajedničke proslave 115- godišnjice lovaca Minićeva 2012. godine, proslave u kojoj su učestvovali i pobratimi iz Srbobrana.
