Majdanpek, 10. novembar – Marko Golubović je od najranijeg detinjstva pokazivao veliki talenat za fudbal. Kao desetogodišnjak igrom i spretnošču sa loptom, na svom prvom državnom prvenstvu, zainteresovao je velike beogradske klubove. U najbolje strelce upisivao se već tada, u prijateljskim mečevima sa vršnjacima iz Crvene Zvezde i Partizana. Ipak, Marko je do četrnaeste godine vredno trenirao u FK „Majdanpek“, a mnogo odricanja, rada i discipline utabalo je put mladoj fudbalskoj nadi da nakon toga zaigra za proslavljeni „Partizan“. Rođeni Majdanpečanin je kao prvotimac „Partizana“ i srpski reprezentativac predstavljao svoj grad u najlepšem svetlu.
– Nakon osnovne škole napustio sam roditeljski dom i zbog sportske karijere se preselio u Beograd. U dresu crno-belih nastupao sam kao pionir, omladinac, pa sve do prve postave, do koje sam se „probio“ sa 19 godina. Debitovao sam na utakmici protiv „Novog Pazara“, a već u drugoj utakmici zatresao sam mrežu protivničkog kluba „Borac“ iz Čačka. Najponosniji sam bio kada su moje rezultate povezivali sa malim gradom na istoku Srbije i počecima u fudbalskom klubu sa rudarskom tradicijom – priča Marko Golubović.
On kaže da je sa saigračima iz „Partizana“ osvojio samo jedan trofej, jer su njegovi sportski uspesi okončani zbog ozbiljne povrede kolena i nekoliko operacija. Oni koji ga poznaju tvrde da ne odustaje lako i da je veliki optimista. Profesionalni fudbaler imao je hrabrosti da sreću okuša u rudarskoj kompaniji. Dres sa brojem 80 i poziciju krilnog napadača u timu zamenio je radnim odelom Srbija Ziđin Koper, gde duže od godinu dana radi kao točilac na benzinskoj pumpi u RBM.
– Život mi se mnogo promenio. Moj stadion je sada rudnik bakra, gde mi umesto navijača skandiraju teški kamioni i velike mašine. Nijednog trenutka se nisam pokajao što sam se vratio u Majdanpek. Zbog fudbalske karijere sam žrtvovao vreme provedeno sa porodicom, pa sada imam priliku da to nadoknadim. Ovde sam među svojima, jer sam i u Ziđin došao na preporuku starih prijatelja, a sada smo i kolege. Posao nije težak, ali je odgovornost za bezbedno točenje goriva velika. Na timski rad sam navikao , pa mi ništa ne pada teško – kaže on.
Posle smene Markove kolege rado od njega uče finte sa loptom, pa druženje često organizuju na fudbalskom terenu. Ono što nekadašnjeg fudbalera, a sada ponosnog rudara najviše raduje jeste to što poslodavac sponzoriše fudbalski klub „Partizan“ na čijem je terenu proveo najlepše dane.
Dragana Lilić
