Mesta u kojima odrastamo i živimo često postanu svojevrsni kalup našeg karaktera. Kasnije se menjaju, izobličavaju, ali ostaju duboko u nama kao nežna pozadina naših pogleda na svet. U manjim sredinama, gde se ritam života sporije menja i gde je sve poznato, melanholija dobija drugačiju boju nego u velikim gradovima.
U delovima Srbije u kojima priroda još uvek odoleva čoveku, a beton nije potpuno preuzeo prostor, često nailazimo na slike koje kao da su ostale zarobljene između epoha – kuće bez fasada, napuštene fabrike i nova gradnja koja s njima retko kada pronalazi sklad. I u toj pukotini često se rađa melanholija.
Želela sam da istražim kako umetnici koji žive ili su odrasli u manjim sredinama doživljavaju melanholiju: koliko je okolina oblikovala njihovo shvatanje tog osećanja i da li se ono preslikalo na njihovo stvaralaštvo. Šta nam spoj melanholije, umetnika i mesta odrastanja može otkriti o prirodi tog neuhvatljivog stanja? Da li se u Boru oseća nešto što se možda nikada ne bi javilo da je odrastanje proteklo u velikom gradu?
Rediteljski debi Nikole Ležaića „Tilva Roš“ odavno je ušao u red najznačajnijih srpskih filmova 21. veka. Intiman, poetičan, veran – film donosi snažan portret devastiranog grada, prijateljstva, odrastanja i beznađa. Osvojio je više od 20 nagrada, među njima i Srce Sarajeva.
Njegov drugi film, „Kako je ovde tako zeleno?“, premijerno prikazan u julu na 59. Festivalu u Karlovim Varima, uskoro stiže i u domaće bioskope. Sa Ležaićem smo razgovarali o melanholiji, Boru i tome kako je odrastanje u rudarskom gradu oblikovalo njegov svet i njegovu umetnost.
„Bor voli jesenju maglu“
Kako bi opisao melanholiju?
„Komplikovana je“, kaže Nikola. „Ne doživljavam je kao tugu, već kao prijatnu prazninu. Vezujem je za mesta i predmete koji u sebi čuvaju odjek neke emocije. To je kao sećanje na osećanje.“
Sećaš li se prvog susreta sa melanholijom u umetnosti?
„Imam utisak da sam je oduvek osećao. Umetnost je za mene fizička manifestacija melanholije.“
Navodi i anegdotu iz 1999. godine, kada je u svoju staru ličnu kartu ubacio kopiju pesme iz knjige koju je tada čitao. „Danas imam plastičnu karticu koja mi ne znači ništa. Tada – svaki put kad bih otvorio onu knjižicu – pojavio bi se taj osećaj.“
Kada je Bor najviše melanholičan?
„Jesenja magla je broj jedan. Nekad se mešala sa dimom iz topionice i sivom bljuzgavicom – tipično borsko melanholično iskustvo. A leti, na Strelištu, gledamo kako se kop zacrveni, pa u 23 sata krene huk sirene. To je slika koju ne zaboravljaš.“
„Naučiš da vidiš lepotu u onome što nestaje“
Ležaić priznaje da je, odrastajući u Boru, rano naučio da prepoznaje lepotu u industrijskim kolosima koji su gubili bitku sa vremenom.
„Bor je tada već imao patinu nekadašnjih uspeha. Sve je delovalo kao svet koji polako nestaje. Veliki gradovi se stalno obnavljaju, a mali nose tu neizbežnu prolaznost. Mislim da mi je to usadilo okrenutost prošlosti. Pomeriš to malo maglom – i evo melanholije.“
Stvara li da se bori protiv osećaja melanholije, ili da je dublje istraži?
„Istražujem je, naravno“, odgovara kroz osmeh.
Šta danas nedostaje Boru?
Na pitanje šta je to što je nestalo iz grada, a danas izaziva melanholiju, Nikola nabraja bez razmišljanja:
„Stari dimnjak, muzička radnja Zi-Zi, video-klub Bakar, kafić Galerija, prodavnica Sport, teren ‘plavo-beli’ gde je sada Lidl… Nedostaje i ruda koja je nekada ostajala ovde, a danas odlazi brodovima daleko odavde. Ali sve to ne budi uvek melanholiju – ponekad samo tugu.“
„Najviše melanholije je u novom filmu“
Za kraj, kaže da je njegov novi film „Kako je ovde tako zeleno?“ verovatno najviše prožet melanholijom.
„Delimično se direktno bavi tim osećajem – odnosom prema prošlosti, sećanjima, prostoru. Biće uskoro u bioskopima, pa ćete videti sami.“
Izvor: BURO
