Bor, septembra – Nije mali broj vrsnih sportista koji su potekli iz Bora, grada – rudnikia i grada sporta, grada koji je stvarao i gajio asove, ljudske veličine. Koliko je Bor tih sedamdesetih, pa i osamdesetih značio za košarku tadašnje države, bivše Jugoslavije, dovoljno je podsetiti da su u čuvenom Omladinskom kampu na Savači ponikli Divac, Đorđević, Paspalj i plejada ostalih reprezentativaca.
Ni danas nije zaboravljen zabavnjački hit, čije reči „Bio sam jako mlad, iš’o sam u Bor grad, da učim košarku„, kao da i sada odzvanjaju diljem nekadašnje velike Juge, od Bora do Zadra. Ni danas, eto, ne mogu da se otrgnu zaboravu asovi ispod dva koša u gradu bakra – Ljubić, Gara Aleksić, Paripović, Momčilović, Nikolić, kao i njihov sjajni, prekaljeni i izvanredni trener Željko Gagić. Bilo je tu, u kasnijim periodima, još značajnih košarkaških imena, ali ova ekipa iz sedamdesetih koja je izborila ulazak u Drugu saveznu jugoslovensku ligu, posebno je u sećanju svakom ljubitelju sporta iz tog doba.
Nezaboravna je i posvećenost predsednika kluba, Mirka Ranđelovića. Još će se dugo pamtiti i prepričavati taj duh sloge i zajedništva, entuzijazma i ljubavi između dva koša.
– Kad mi je košarkaška lopta bila u rukama, ceo svet je bio moj, i onda, a ni sada, kada smo svi daleko od terena, nije drugačije…
Tako govori naš sabesednik, Milovan Ljubić koji je karijeru započeo 1974. i narednih 15 godina nije znao za umor, ni predah. Letao je po terenu i sa Draganom Garom Aleksićem punio koševa protivnikia i – mali stadion u sadašnjoj školi „Dušan Radović“.
Isto je bilo i kad se igralo na betonu. Niko od tih momaka nije igrao iz bilo kakve koristi, bili su čisti amateri, zaljubljenici u košarku.
– Kada smo ušli u Drugu saveznu ligu, bezmalo u takmičenje na evropskom i svetskom nivou, dobili smo po srebrenjak. To je bio ceo honorar, plata, imetak. Ali igralo se srcem, za svoj grad… i za svoju dušu – nastavlja, pomalo setno, Ljubić i telefonom poziva Dragana Garu kako bu mu saopštio da je došao dan za uobičajeni susret.
Ekipa se i danas sastaje jedanput mesečno. I tako godinama. Bez izostanka. Kakav primer drugarstva i klubske druželjubosti koju, izgleda, samo sport može da poveže.
– Srce nam je bilo puno kad vidimo na malim tribinama tadašnje škole „Deveta srpska udarna brigada“ da nema mesta, da navija i staro i mlado. To je ta nagrada i lepota života koju je teško opisati – podseća Ljubić, velikan među borskim sportskim asovima koji je igrao punih 15 godina, kasnije se bavio i trenerskim poslom. Godine 1980. bio je i olimpijski kandidat za Moskvu, a 1986. proglašen je najboljim sportistom Bora.
Nosio je, posle Paripovića, kapitensku traku svog kluba.
– U pameti je i 1977. kad smo pobedili Zvezdu u kojoj su dominirali Rakočević i Vučinić, tek 1980. kada smo za dlaku izgubili od Partizana u kup utakmici. „Crno – bele“ je trenirao čuveni Duda Ivaković. Kakva je to tek bila ekipa, ali smo se nosili rame uz rame – ne zaboravlja Ljubić sećajući se i vatrenih navijača, poput novinara Miška Lazarevića ili Stoleta Anđelića koji je neizmerno voleo fudbal i u stopu pratio državnu reprezentaciju noseći transparent čak do Japana „Jugo, volimo te“, ali nije mogao da vatreno ne bodri i svoje, borske košarkaše.
– Proći će još puno godina pa da se rodi takav bekovski par kao što su bili Ljubić – Aleksić. Bor jeste u to vreme bio fudbalska varoš, igralo se i u Prvoj ligi, ali je, zasigurno, bio i grad košarke. U toj velikoj i lepoj zemlji naš bakarni grad bio je treći, četvrti po sportskim rezultatima, vrednim i uspešnim klubovima, po ulaganjima u sport, po prepunim sportskim borilištima. Verujem da ćemo se uskoro vinuti u te visine, jer postoje gotovo svi uslovi. Ne verujem jedino da će se tako lako nadmašiti igre tima – i tako čvrsto drugarstvo – u kome su plenili košarkaški majstori, Dragan Gara i Milovan Ljubić – priča izuzetni poznavalac sporta, prvi navijač Balkana, Stole Anđelić.
(B.F.)