Bor, 22. avgust – I dok se na jednoj strani Zlatibor Kračunović, seljak iz Slatine i štrajkač glađu, uz podršku ne samo Ujedinjene opozicije Bora i predsednika lokalne Narodne stranke Dragana Markovića, grčevito bori da ne proda dedovinu i očevinu uprkos Zakonu o eksporprijaciji iz 2015. godine, na drugoj strani stranka SSP i njena predsednica Irena Živković saopštavaju i navode primere “kako je Srbija u Boru izgubila suverenitet, jer kineski državljani i kompanije ne poštuju naše zakone i ne odgovaraju po njima – od nepoštovanja ekoloških propisa do otvaranja pogona bez Studije o uticaju na životnu sredinu” (spominjući i niz manjih dešavanja), na trećoj “lokaciji”, Udruženje građana “Glasno za omladinu” najavljuje prijavu Agenciji za spečavanje korupcije protiv gradonačlenika Milikića i člana Gradskog veća Danijela Aleksića “zbog sumnji da imaju funkcije kod stranog investitora, tj. kompanije Ziđin”.
Uz sve ove oštre konstatcije, i najnovija izjava Dragana Markovića upozorava na neka nova i nedovoljno razumljiva ponašanja vlasti prema stvarnosti i realnom životu. Marković naglašava: “Trebalo bi da se vlast izdigne iznad partijske poslušnosti SNS-a. Da se, na primer, stane na stranu Kračunovića (nakon devet dana štrajka glađu prenet je u bolnicu) i svih građana koji imaju sličan problem – jer vlast su birali građani, a ne strane kompanije, zemlja je oduzeta po nakaradnom Zakonu o eksproprijaciji”.
Sudeći ne samo po ovim izjavama, za nezadovoljstvo i probleme nisu krivi strani investitori, u ovom slučaju kineski, nego naši zakoni i, pre svih, lokalna vlast koju je najjednostavnije “pročitalo” udruženje “Glasno za omladinu”. Jer, kako će neko da ti pomogne, recimo Kračunoviću i sličnima, ukoliko je vezan, pogotovu funkcijom, za drugu stranu u nesporazumu. Zaboga, zar je jedna mala, ali ambiciozna, politička opcija trebalo da upozorava na takvu sumnju i zar funkcionenri u vladajućoj stranci ne znaju svoja prava i obaveze? I kako će oni sad da reaguju, kako da reše sukobe i nesporazume? Ćute, možda baš zbpog toga, i u slučaju Kračunovića?
Nije lako ni jednostavno širiti rudnike i upošljavati narod, stvarati zamašan dohodak i podmirivati ogromna davanja, ali ne – i ništa ne, po svaku cenu. Ne zaboravljati, pa bilo i na trenutke, na Kračunoviće i njihove nevolje i životne principe. Ukoliko do toga dođe, a dolazi, vlast ne mogu da operu nikakve televizije i tabloidi i samo je pitanje vremena kada će podneti račune. U Boru se i retko oglašavaju, kao da imaju pametnija posla ili to rade isključivo u njima naklonjenim medijima. Takvo ponašanje može da se nazove i – udaljavanje od naroda. Opet se, očevidno je i u slučaju Kračunovića, produbljuje jaz između pozicije i opozicije. Pa ko onda da rešava izvorne, životne interese i probleme građana. Upravo oni koje su građani i izabrali da vladaju i na neki način odlučuju o našim sferama života. I da odgovaraju za svoja činjenja i nečinjenja. Ne samo da gledaju šta im i kako partijski šefovi iz prestonice serviraju i da im snisishodljivo podilaze i udvaraju se do besvesti.
Komapnija „Srbija Ziđin Mining“ izdala je ovih dana saopštenje u kojem se, kao nacrtano, objašnjava „da posluje transparentno i po zakonima Srbije poštujući interese lokalne zajednice„. Šta njih briga za sve ostalo, i za Milikića i Aleksića, pa i mnoge druge. Oni, očevidno je, lepo sarađuju sa našim vlastima i najpre gledaju svoj interes. Nama bi verovatno bolje bilo da razmislimo – zašto se nadavno akademik Vladimir Stevanović javno zapitao: „Da li smo ispali idioti što prodajemo zlato Kinezima, pa ga otkupljujemo po tržišnoj ceni… Naša vlast je neodgovorna. To su neznalice i opsenari. Nemaju nikakve principe, samo love pare„. Ajmo, neka je akademik i preterao, ali se bar malo okrenimo oko sebe i pogledajmo istini u oči. Stalno je nama neko drugi kriv, a ko je doveo bivši RTB do kraha i sloma, ko je bacio tolike državne pare za novu, toliko hvaljenu topionici bakra koju današnji vlasnici zatrpavaju i prave drugačiju i snažniju metalurgiju? Kinezi nisu bili u toj priči hilajdu odsto! Nije ni Zlatibor Kračunović iz sela Slatina kod Bora – milion odsto!
Zlatibor ne da svoju – i bukvalno – zlatnu dedovinu. Pola njegove Slatine je, ginući za istu tu zemlju, ostalo na Ceru 1914. Za njega je to i patriotski čin. I zato kliče: Živela Srbija!
Zaista ga razumem. (B.F.)
