Bor, 1. mart – Eto, trebalo je da prođe dosta vremena i da u Bor dođu beogradski i ostali ekološki aktivisti i kažu nama, deci dima i decenijskog trpljenja enormnog zagađenja vazduha, vode i zemljišta – da “niko nije protiv rudarenja koje donosi nova radna mesta i bolji standrd, već je PROTIV zagađenja, bezakonja, nasilništva”. I načudiše se ekolozi iz koalicije “Moramo” zašto se o probelemima Bora ne govori kao što se priča i piše o Rio Tintu, zašto se otvorenije i glasnije ne postavlja pitanje otimanja zemljišta? Stranci dolaze i njima ništa ne smeta što se ne poštuju naši zakoni, oni imaju svoj interes i pravac. Nisu oni verovatno ni čuli predsedničkog kandidata Biljanu Stojković i njeno naglašavanje da je najvažnije – “zemlja, vazduh, voda i sloboda”.
Zaista je problem Jadra krupna sitnica u poređenju sa jednovekovnim rudarenjem u Boru i okolini. Nepobitno je da je u Boru i okolini stalno, i ranije i danas, prekomerno zagađenja vazduha, vode i zemljišta. Onaj četvrti segment – sloboda, skopčan je sa poštovanjem zakona, tolerencije, ljudskih prava i uopšte demokratskih principa. Da su zakoni ove zemlje poštovani, drugačije bi se ponašali i glavni zagađivači. Da je bilo više razumevanja i doslednije primene zakonskih regulativa, ne bi dolazilo do nesporazuma u pravičnoj nadoknadi imovine, ne bi se godinama iseljavao Krivelj, niti bi bilo ko blokirao puteve. Primera je svuda i nije ih malo.
Možda je isto tako bitno da se shvati da je neumesno menjati teze i prozivati ljude da su protiv nečega što je u ovim krajevima tako blisko i odomaćeno. Širenje rudnika, novi kopovi, podzemna eksploatacija i rudarski horizonti, jalovišta, pa i otrovne dimne zavese, nisu ništa nesvakidašnje. Bor i okolina su rudarsko područje ne od juče. Jadar i Gornje Nedeljice tek treba da dožive i prežive borsku sudbinu i burnu istoriju. Zato, i još zbog nostalgije, i čega sve ne, ovde je neprihvatljivo da se ne zna granica rudarenja. Ne zna se ni ugovor o prodaji bivšeg RTB -a, mnogo toga je zamagljeno. Kao da neko hoće pošto-poto da ubrza ceo proces ogromnog poduhvata u kopanju zlata i bakara i preko noći da se dočepa što više stotina i hiljada hektara zemljišta.
Ne zaboravimo da je celu infrastrukturu oko Bora gradio i narod. Posle 1945. bili su kuluci, pa samodoprinosi i da ne spominjemo razna druga odricanja. Putevi, struja, voda, domovi kulture, škole – sve se to sticalo i grubim radničkim i seljačkim rukama. Samodoprinosom su građani i najveći objekti u Boru, radnici Basena su se odricali dnevnica za Dom kulture, kako je sagrađen velelpni Sportski centar, kako su pošumljavani Crni Vrh, Banja, sadili se kompleksi bagrema i ostalog drveta za zaštitu sela od topioničkih gasova. Moglo bi se nabrajati dugo i dugo, ali danas, izgleda, ovakva kazivanja nema ko da sluša. Jer, i taj znoj i muka trebalo bi da se pravično nadoknade.
Najzad i ovo zapažanje: zar je moguće da se mnogi obogate od zlata iskopanog u atarima Brezonika, Krivelja, Slatine, sad i Brestovca, Metovnice, Oštrelja, a domaćini iz ovih mesta, vlasnici tih imanja i, samim tim, rudnog blaga – dobiju mrvice. I još im se nameće da su protiv rudarenja i boljeg života. Neshtavljivo.
Kakva nesreća, kakva nepravda?
