Na ovogodišnjem Zagreb Film Festivalu prikazan je i film „Kako je ovdje tako zeleno?“ Nikole Ležaića – filmskog reditelja, scenariste i producenta. U ovom ostvarenju Ležaić na emotivan i intiman način progovara o odnosu sa ocem, ali i o čestoj, a retko tematizovanoj pojavi: povratku posmrtnih ostataka izbeglica stradalih u ratovima devedesetih godina, kako bi bili sahranjeni u svojim rodnim krajevima.
Film je privukao pažnju kako festivalske publike, tako i gledalaca u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Hrvatskoj i Srbiji, koja je počela krajem novembra. Ležaić, vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, široj javnosti poznat je po svom prvencu „Tilva Roš“, koji je pre 15 godina osvojio niz domaćih i međunarodnih priznanja, uključujući i nagradu na ZFF-u.
Autobiografski film kao lična terapija
Na pitanje šta ga je podstaklo da snimi film „Kako je ovdje tako zeleno?“ i koliko je u njemu autobiografskih elemenata, Ležaić uz osmeh kaže da bi, u šali, rekao da ih ima sto odsto.
Radnja filma zasniva se na stvarnom događaju iz 2015. godine, kada je sa ocem vozio posmrtne ostatke bake u njeno rodno selo Đevrske kod Knina, gde je sahranjena. Već tada mu je bilo jasno da ta situacija ima snažan filmski potencijal – putovanje, odnos oca i sina, susret sa prošlošću i prostorom koji nosi lične i kolektivne traume.
Iako je ideju imao godinama, izbegavao je da se njome bavi jer je paralelno razvijao drugi film o odnosu oca i sina. Svestan da je to verovatno njihovo poslednje zajedničko putovanje, nije želeo da snima film koji bi ličio na oproštaj dok mu je otac još bio živ.
Sve se promenilo 2020. godine, kada su i on i njegov otac oboleli od korone. Otac je preminuo dok je Ležaić čekao testiranje, a zbog izolacije nije mogao da prisustvuje sahrani. U tom periodu, dok je bio zatvoren u jednoj sobi, razdvojen od porodice, pisanje scenarija postalo je oblik lične terapije. Vraćajući se fotografijama i sećanjima sa tog putovanja, detaljno je rekonstruisao događaje koji su kasnije postali osnova filma.
Povratak posmrtnih ostataka – tiha stvarnost regiona
Povratak posmrtnih ostataka izbeglica radi sahrane u rodnim mestima, kako kaže, prilično je česta pojava. Nakon „Oluje“, mnoge porodice su odustajale od tog procesa zbog složene administracije i emocionalne težine trenutka. Tek godinama kasnije, kada se pojavio porodični prijatelj koji je uspešno prošao kroz proceduru, sve je postalo izvodljivije. Taj lik u filmu predstavlja Boća.
Danas se posmrtni ostaci prevoze između država širom regiona, što često podrazumeva apsurdne birokratske situacije. Nakon projekcija, Ležaić je upoznavao mnoge ljude koji su se prepoznali u toj priči – kako u porodičnim odnosima, tako i u tihoj traumi preseljenja i gubitka.
Porodica, zavičaj i sazrevanje kao trajne teme
Dok je „Tilva Roš“ govorio o odrastanju u maloj sredini, novi film fokusiran je na sazrevanje, odnos prema domu, poreklu i roditeljima. Ležaić priznaje da ga takve teme prosto „povuku“. U prvom filmu interpretirao je tuđa iskustva kroz sopstvena sećanja na Bor, dok je u novom filmu sopstveni život prepustio drugima na reinterpretaciju.
Koprodukcije kao nužnost
Scenario je napisan za svega dve nedelje, u decembru 2020. godine. Iako je plan bio da se film brzo realizuje, mali iznos sredstava dobijenih na konkursima primorao ga je na ulazak u koprodukcije. Na Balkanu, ističe, drugačije gotovo da nije moguće snimiti film.
Koprodukcije ne samo da omogućavaju finansiranje, već i šire tržište koje je nekada postojalo u zajedničkom kulturnom prostoru. Glumačka ekipa okupljena je kroz poznanstva, preporuke i traženje ljudi koji mogu autentično da iznesu likove i funkcionišu kao celina.
Inspiracije i odnos prema nagradama
Kao važnu inspiraciju navodi iranskog reditelja Abasa Kiarostamija, posebno zbog suptilnosti, jednostavnosti i igre između stvarnosti i filma. Iako je film nagrađen na festivalima u Puli i Karlovim Varima, Ležaić nagrade doživljava sa rezervom, smatrajući umetnost suštinski subjektivnom. Mnogo važnijom smatra komunikaciju sa publikom.
Bor između rudarskog buma i neizvesne budućnosti
Bor vidi kao simbol industrijalizacije i raspada države u malom. Nakon dolaska kineske kompanije Zi Đin, proizvodnja je naglo porasla, plate su veće, ali ostaje pitanje dugoročne održivosti. Ekološki problemi, loš vazduh i zavisnost od jedne industrije, upozorava, mogu grad ponovo dovesti u krizu kada se rudnici zatvore.
Kultura na margini i nada u mladima
Srbija ima najmanja izdvajanja za kulturu u Evropi, a film je izuzetno skup i zahteva rad velikog broja ljudi. Pauza od 15 godina između dva filma nije izuzetak, već pravilo za mnoge autore.
Ipak, nadu vidi u mladima. Proteste studenata opisuje kao najsvetliju stvar koja se trenutno dešava u Srbiji. Smatra da je ta generacija pokazala zrelost, svest i spremnost da se bori za normalan život i društvo dostojno čoveka.
Na kraju zaključuje da je biološki neminovno da mladi pobede – pitanje je samo koliko će društvo platiti cenu dok se to ne dogodi.
