Geološka prošlost Bora i okoline odlikuje se izrazitim gibanjem i preoblikovanjem zemlje. Zato je reljef borskog područja različit po tipu, načinu i vremenu postanka. Kao posledica pradavnog vulkanskog procesa ovde su nastale tri pojave: rudna ležišta, vulkanske kupe i izvori termomineralnih voda.
Osim Brestovačke banje, u timočko-eruptivnoj oblasti postoje termomineralni izvori još četiri banje: Gamzigradske, Nikoličevske, Šarbanovačke i Sumrakovačke banje. Termalne vode Brestovačke banje potiču iz središnje tektonske zone. Kroz pukotine zemlje izbijaju na površinu iz dubinskog razloma vulkanskih stena, u pravcu rasedne linije istok–zapad.
Brestovačka banja, čije je ime izvedeno od obližnjeg sela Brestovac, nalazi se na deset kilometara jugozapadno od Bora. Smeštena je na obalama rečice Pujice, koja se ispod banje sastaje sa Crnovrškom rekom, te zajedno čine Banjsku reku. U dolini ovih reka, na nadmorskoj visini od 385 m banja zauzima povoljan položaj u odnosu na kupasto uzvišenje visoko 770 m Tilva Njagru koje ima „idealnu formu pravog vulkana sa simetričnim stranama i bočnom parazitskom kupom Tilva Mika, visine 625 m”. Ova dva brda su pravi prirodni fenomen, jer su najbolje očuvane forme vulkanskog reljefa u timočkoj eruptivnoj oblasti.
Od banjske doline do vrha uzvišenja, serpentinski puteljci kroz šumu vode radoznale šetače do veličanstvenog vidikovca. Ušuškana krošnjama bukve i hrasta, zaštićena od vetrova i prašine, u izmaglici koja se diže nad rekama, obojena bojama godišnjeg doba, banja je slika žive prirode koja zadržava pogled i umiruje duh posmatrača.
Planinski reljef, očaravajuća priroda, prijatna klima, a povrh svega izvori tople vode oduvek su činili ovo mesto posebno privlačnim. Inače, mesta na kojima se javlja voda iz tople utrobe Zemlje, od davnina narod smatra kultnim mestima. Sa pobožnošću ih posećuju iznemogli i bolesni, a vodu koriste sa verom u isceljujuću moć prirode. Kupanje na mestima gde topla voda struji direktno iz zemlje dobija u narodu dublji smisao od običnog telesnog pranja. Takvo kupanje „apsorbuje snagu vode, zemlje i rastinja, a istovremeno odstranjuje taloge umora i istrošenosti, zadovoljava potrebu za opuštanjem, sigurnošću, nežnošću i vraćanju izvorištu.”
Vode Brestovačke banje su najverovatnije koristili još stari Rimljani koji su znali da cene užitak kupanja u termama. Ako se ima u vidu da su boravili ovde zbog rudarenja, o čemu ima tragova, sigurno da im bogastvo toplih izvora nije bilo nepoznato. Turci su obilato koristili banjske izvore, i zbog njih ovde gradili amame. Boravili su u banji ne samo zbog lečenja, nego i zbog odmora. Dugo posle odlaska Turaka iz ovih krajeva, o njihovom boravku i gradnji u banji svedočile su „ruševine nekadašnjih tankih kula i teferič čardaka”.
Turci su otpočeli kolonizaciju Crnorečke oblasti sredinom 15. veka. Tada se prvi put u pisanim izvorima pominje Brestovačka banja. U turskim defterima, knjigama koje su vođene zbog državnih dažbina, prema popisu Vidinskog sandžaka 1466. godine banja je upisana pod imenom Selo Banjica, „u timaru Dursuna sina Devlethina sa pet porodica i prihodom od 450 akči.”
Ovaj deo Istočne Srbije pripadao je Vidinskom pašaluku sve do 1833. godine kada je Crnorečka nahija pripojena Kneževini Srbiji. Odmah nakon oslobođenja, banju posećuje kneginja Ljubica sa deverom Jevremom. Domaćin im je bio kapetan Zaječarskog sreza, Milutin Petrović Era, brat Hajduk-Veljka. Godina posete i imena važnih gostiju bila su zabeležena rukom veštog klesara u kamenu ploču „nad glavnim kladencem”. „Ljubičin kamen” je o ovoj poseti svedočio sve do početka 70. godina 20. veka. Zbog nanosa reke, ali još više zbog ljudske nebrige, nažalost nije sačuvan, iako je dr Milutin Velimirović u svom tekstu o Brestovačkoj banji koji je objavljen u Razvitku 1969. godine upozoravao na mo guću sudbinu Ljubičinog kamena: „Ako se kamen ne zaštiti, za nekoliko godina će voda i lišaj učiniti svoje i natpis će se izgubiti”. To se i dogodilo.
Važan događaj u istoriji Brestovačke banje je prvi dolazak kneza Miloša Obrenovića u Crnorečki okrug. Njegov dolazak su propratile Novine Srbske, avgusta 1834. godine. Na putu ka banji narod ga je dočekivao uz pesmu i igru jer je u njemu video svog oslobodioca od tuđinske vlasti, samovolje turskih paša i osionosti haračlija. Sa oduševljenjem, u prazničnoj atmosferi slavio je narod dolazak „Knjaza svoga i Gospodara, Obranitelja svoga”.
Poseta Istočnoj Srbiji imala je političke razloge. Bilo je potrebno dogovoriti viđenje knjaza sa vidinskim Husein-pašom. Kneginja Ljubica nakon što je i sama „upotrebljavala kupelji” sa pratnjom je iz banje otišla u Vidin u svojevrsnu diplomatsku misiju, a Miloš sa sinom Mihajlom i svojom gardom ostao je u Brestovačkoj banji, gde su, tom prilikom, boravili četiri dana. Vrelinu avgustovskih dana nisu ni osetili u šumskom svetu banje, u tišini i prijatnoj hladovini. „Milošu i njegovoj pratnji bile su obezbeđene sve potrebe za što ugodniji boravak. Za tu priliku posebno je dopremano vino iz Krajine, brašno iz Velikog Izvora, dok su se o svemu ostalom brinuli okolni kmetovi.” Imao je knjaz ovde sve što mu srce ište.
Dobrodošlica sa kojom je dočekivan, prijatan boravak, a naročito prirodno bogastvo koje je moglo biti od koristi za privredu Srbije, uticali su da se Miloš Obrenović zainteresuje za ispitivanje lekovitosti banjskih izvora.
Prvo naučno ispitivanje mineralnih voda iz Kneževine Srbije, među kojima i vode Brestovačke banje, obavljeno je zahvaljujući dr Karlu Paceku, koji se zauzeo da se uzorci voda pošalju u Beč na analizu. Hemijsku analizu u bečkoj laboratoriji izvršio je 1834. dr Hrušauer. Dr Pacek je na osnovu dobijenih rezultata zabeležio da voda ove banje leči „razne kostobolje po zglavcima, zastareli reumatizam, oduzete časti tela”, a lekovita je i za unutrašnje organe jer je njeno dejstvo „otvarajuće i zatvarajuće”. Bila je to prva indikacija za korišćenje mineralnih voda Brestovačke banje.
Sledeće, 1835. godine, baron Herder, čuveni stručnjak iz saksonskih rudnika, na svom putu po Srbiji, nije samo procenjivao rudno bogastvo borskog područja, nego je zapisao i podatke o brestovačkobanjskim izvorima. Prema tim podacima, banja je imala 5 izvora sa protokom od 12 litara u sekundi i temperaturi od 35–39,5 °C. Baron ističe lekovitost ove vode, kako zbog njene temperature, tako i zbog „množine u njoj rastvorenih lekovitih soli.”
Iste godine kneginja Ljubica je posetila banju. Bolešljivost Milana, starijeg sina, i po naslednom pravu budućeg knjaza Srbije, bila je razlog njene ponovne posete. Iz svog novosagrađenog i lepo opremljenog beogradskog konaka, uprkos dugom i napornom putovanju do banje i slabom banjskom smeštaju, kneginja je doputovala sa svoja dva maloletna sina, šesnaestogodišnjim Milanom i četiri godine mlađim Mihajlom.
Od 1835. godine Brestovačka banja postaje sve popularnija u narodu, ne samo po svojoj lekovitosti i lepoti, nego i zbog boravka članova kneževske porodice u njoj. Od ove godine banja počinje ubrzano da se razvija. Sve do kraja šezdesetih godina 19. veka Brestovačka banja je najpoznatija banja u Srbiji. U tom periodu grade se novi objekti i uređuju se parkovi oko banje.
Knez Miloš je 1837. god. za svoje potrebe, na temelju stare turske zgrade, podigao konak sa četiri sobe i kuhinjom. To je prizemna kuća građena u orjentalnom stilu, na blagom uzvišenju, ispod koga protiče rečica Pujica. Bila je to prava kuća za odmor, skromna ali prostrana za udoban boravak, koja je zahvaljujući veštini graditelja, po svom mestu i položaju uspešno ostvarila sklad sa prirodom. Miran počinak knjazu mogao je da obezbedi umirujući romor vode iz obližnjih izvora.
Provodio je ovde ne samo trenutke odmora nego i uživanja, banjajući se u turskom kupatilu preko puta konaka. Amam je mala građevina kvadratnog oblika natkrivena poluloptastim kubetom i zvezdastim otvorima prema nebu, odakle dopire svetlost. Obe građevine imaju sve odlike turske gradnje. Zahvaljujući kasnijoj restauraciji i brizi borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, obe zgrade su sačuvale prvobitan izgled do današnjih dana.
Krajem tridesetih godina 19. veka počelo se sa izgradnjom i drugih objekata. Napravljene su zgrade za bolesnike, osoblje, mehana, pekara (lebarnica), ambari i konjušnice.
U to vreme se u zemlji dešavaju krupne političke promene. Ustavom iz 1838. i Zakonom o Savetu iz 1839. godine kneževa vlast se značajno ograničava. Ne prihvatajući „ustavnu” vladavinu, Miloš napušta vlast i odlazi iz Srbije 1839. Nakon kraćeg vladanja njegovih sinova, Milana i Mihajla, ustavobranitelji su 1842. doveli na vlast Karađorđevog sina Aleksandra.
Za vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića, tačnije 1856, u banji je knezu sazidan letnjikovac, kasnije nazvan Knežev dvor. To je skladna zgrada sa prizemljem i spratom, jednostavnih linija, debelih zidova, zidana pod uticajem romanske arhitekture. Udaljena tridesetak metara desno od konaka i hamama kneza Miloša, na brežuljkastom terenu, ima dominirajuće mesto u banji. U odnosu na Milošev konak, po položaju koji nadvisuje, po lepoti i stilu gradnje, Knežev dvor je predstavljao simbol novog doba koje Srbiju okreće ka Evropi i sve više je oslobađa turskog uticaja.
Međutim, još u vreme kada je pravljen Knežev dvor počele su političke razmirice između Državnog saveta i kneza. Uzrok jednom od sporova bila je gradnja ovog zdanja, koje je prema tvrdnji Saveta, knez podigao „kulukom na državnom zemljištu”. Kao vladara bez reformatorskih sposobnosti, ustavobranitelji su još tada nameravali da ga sklone s vlasti. To je moglo čak da se završi njegovim ubistvom u banji, kako je planirano 1857. u zaveri Stefana Stefanovića Tenke, da se zavera na vreme nije otkrila. Smenjen je mirnim putem 1858, kada je Svetoandrejska skupština ponovo na vlast dovela već ostarelog Miloša Obrenovića. U kratkom periodu svoje druge vladavine (1858–1860), Miloš je u svojoj osamdeset i prvoj godini boravio u banji „tražeći ublaženja svojih hroničnih bolova.”
Za razvoj Brestovačke banje, njeno uređenje i kontrolisano lečenje bolesnika, država je u drugoj polovini 19. veka ulagala znatna materijalna sredstva. U to vreme mogla je da se svrsta među najpoznatije srpske banje. Dr Lindermajer je 1856. g. postavio detaljne lečilišne indikacije i kontraindikacije, a banjske vode su se počele koristiti uz obavezan lekarski nadzor, po čemu je ova banja prednjačila u odnosu na ostale banje u Srbiji. Radi praćenja temperaturnih promena, meteorološku stanicu dobila je 1897. godine, odmah posle Vrnjačke i Sokobanje.
Epitet „dvorska banja” dobila je zbog svoje privlačnosti za pripadnike obe srpske dinastije. U njoj su gradili i Obrenovići i Karađorđevići. Ali ne treba zanemariti i činjenicu da je u njoj izgrađena zgrada za smeštaj sirotinje, zadužbina Hajduk-Veljkovog brata Milutina Petrovića, tzv. „sirotinjski kvartiri” u kojoj se moglo besplatno smestiti 35–40 osoba. Po ulaganju zadužbinara i gradnji u dobrotvorne svrhe, Brestovačka banja je bila prva u Srbiji. Jedan od darodavaca je i zaječarski apotekar Franjo Vavriček, prijatelj banjskog lekara Laze Ilića i veliki zaljubljenik u banju. Iz svoje rodne Češke doneo je 1903. g. deset hiljada sadnica četinara za uređenje banjske okoline. Vremenom je ovaj jedinstveni poklon izrastao u gorostasnu borovu šumu koja i danas krasi prilaz banji.
Iako još uvek nepovezana putevima sa ostalim delovima zemlje, krajem 19. veka posećenost banji je bila izuzetno velika. Čuvena po vodi koja je „dobrotvorna vidarica” svim nevoljnicima, a otvorena za sve bez obzira na socijalni status, starost ili pol, primala je banja goste ne samo iz Srbije, nego i iz susednih zemalja, naročito iz Bugarske.
Popularnost banje sve više je rasla zahvaljujući tekstovima i autorima koji o njoj pišu: prvi srpski geolozi Milan Đ. Milićević i Dimitrije Antula, geograf Vladimir Karić, čuveni putopisac i istoričar umetnosti Feliks Kanic, banjski lekari Stevan Mačaj i Laza Ilić…
Posebno je značajna izvanredna monografija o Brestovačkoj banji objavljena u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo 1888. god. Autor je Stevan Mačaj, prvi banjski lekar.
U Brestovačku banju ga je uputilo Ministarstvo unutrašnjih dela 1871. godine kada počinje prva banjska sezona. Dužnost banjskog lekara je obavljao petnaest godina. Kao izvrstan lekar i čovek evropskog duha i kulture, svojim radom je mnogo doprineo unapređenju banje.
Monografija Stevana Mačaja o Brestovačkoj banji je dragoceno svedočanstvo o prošlosti banje;sadrži slikovit opis izgleda i položaja banje, navodi puteve kojima se moglo u to vreme stići u nju, govori o smeštajnim uslovima, kupatilima, hemijskom sastavu vode, klimi i vegetaciji, o posetiocima, njihovim bolestima i rezultatima banjskog lečenja. Interesantan je opis društvenog života za vreme banjske sezone od 15. juna do 15. avgusta. Živost banji su davali različiti vidovi zabave za muškarce – igranje tombole, gađanje u nišan, karte, lov i ribolov, a za žene – sakupljanje lekovitog bilja, posebno kičice i kovilja kojih je bilo u izobilju po okolnim šumama i livadama, i uz pesmu pletenje venaca od ivanjskog cveća uoči Ivanjdana. Posebno živo i veselo je bilo 10. avgusta kada se slavio rođendan kralja Milana Obrenovića. Pilo bi se dobro negotinsko vino i veselo igralo Kraljevo oro do kasno u noć, uz zapaljenu vatru i vatromet.
Kao lekar, i čovek „koji je svojom skromnošću i dobrotom srca bio poznat”, dr Mačaj je stekao veliki ugled i poverenje banjskih gostiju. U vreme kada je obavljao lekarsku dužnost sve sobe su bile popunjene, čak se često osećao i nedostatak prostora za smeštaj pridošlica. Tada je počeo i Knežev dvor da se izdaje banjskim gostima. U konaku gde je nekada odsedao knez Miloš, bio je smešten telegraf, pošta, ambulanta i policijski komesarijat.
Dr Mačaj se svesrdno zauzimao da uslovi za smeštaj bolesnika budu što bolji. Tako je uspeo da izdejstvuje da se zakupnina od stanova ne šalje u okružnu blagajnu, nego da se ulaže u održavanje banjskih zgrada. U svom tekstu o banji izneo je i predloge kako bi „posetioci Brestovačke banje veću ugodnost mogli imati.” Pažljivog čitaoca ovog teksta, koji je star više od sto godina, može da zadivi aktuelnost iznetih ideja za boljitak banje. Posebno su zanimljivi predlozi koji se odnose na „duševnu zabavu” u banji: da se izgradi velika sala, „kursalon” za druženje i zabave, sala za gimnastiku, kuglana i da se rentira biblioteka. „Bogati smo u mineralnim vodama i kupatilima, samo se sa jednom mahnom života sretamo, što ih neudostojavamo one pažnje koji bi po prirodnoj dobroti zaslužile. Ne pritičemo prirodi u pomoć, da bi i malom ljudskom snagom nabavili onu ugodnost koju napredniji ukus uživanja našeg stoleća iziskuje”, pisao je dr Mačaj u 19. veku. Istu misao bismo mogli izreći i danas, u 21. veku.
Na kraju 19. veka, dr Laza Ilić koji je u banji radio kao lekar punih trideset godina „u interesu narodne snage i narodnog zdravlja”, objavljuje 1897. u Srpskom arhivu tekst o banji. Interesantna je sociološka konotacija njegovog teksta. Njegovo zapažanje da banju posećuju uglavnom varošani, trgovci, činovnici i zanatlije, a da je veoma mali broj seljaka, iako je „u srpskom narodu ogroman procenat zemljodelaca”, ukazuje na osiromašenje sela i jačanje gradova u Srbiji.
Još pre otkrića borskog rudnika, dok su trajali istražni radovi, u ovaj kraj svraćaju stručnjaci rudarske i geološke struke, poslovni ljudi i ministri, mogući investitori… Banja im je bila mesto gde su mogli da odsednu i odmore se od dugog puta, bez dužeg zadržavanja. Ali bilo je i onih koji nisu bili samo u prolazu, nego su ostajali i po nekoliko dana. Zabeležen je boravak Nikole Pašića u banji, prvaka radikalne stranke i ministra u Vladi, koji je lično bio zainteresovan za Istočnu Srbiju kao član „Timočkog sindikata za istraživanje i eksploatisanje rudnih naslaga u Timoku”, društva koje je osnovao industrijalac Đorđe Vajfert.
To je period značajnih promena u Srbiji, period ulaska stranog kapitala, snaženja privrede i industrije. Takođe period velikih političkih promena u zemlji – Majski prevrat 1903. godine sa kojim se gasi dinastija Obrenovića i vraćaju Karađorđevići.
Otkriće borskog rudnika, događaj od neprocenjive važnosti za Srbiju, u potpunosti će promeniti budućnost siromašnog Bor-sela, a uticaće i na dalji razvoj Brestovačke banje. Da bi se preciznije odredilo mesto pronalaska rude bakra, uz Bor-selo se obavezno navodio srez, okrug i blizina Brestovačke banje. Banja dugo biva odrednica za malo Bor-selo. „Pa čak uoči prvog svetskog rata, da se pobliže odredi položaj Bora, govorilo se da je on kod Brestovačke banje, kao mesta bolje poznatog nego što je borski rudnik.”
Velika čast za banju bila je poseta kralja Petra Prvog Karađorđevića, 1905. godine. Na zgradi „stanovi nad kadama”, koja je 1905. sagrađena o trošku Njegovog Veličanstva, i danas stoji ploča kao spomen na uvaženog darodavca.
Kraljeva poseta je značajna i zbog toga što je bila podstrek da se nastavi sa daljom gradnjom potrebnih objekata. Međutim, za gradnju na području koje je premreženo „živim„ vodama, potrebno je veliko znanje i umeće graditelja, kako se ne bi narušila prirodna harmonija. Pri gradnji „Okružne zgrade” 1905, nesavesnom upotrebom eksploziva, zauvek je nestao izvor zvani „blato”. Time je tajanstveni podzemni svet voda pokazao da ima sopstveni život i da ne trpi nasilno ljudsko mešanje.
Zahvaljujući železničkoj pruzi koju je za potrebe rudnika izgradilo Francusko društvo Borskih rudnika, od 1912. godine u banju se lakše i brže stizalo. Uprkos ovoj povoljnosti, za banju nastaje težak period. Uslediće događaji koji će u toj meri oštetiti banju, da će biti potrebno par decenija da se vrati u ranije stanje. Balkanski ratovi, izbijanje Prvog svetskog rata, bugarska okupacija, nemačka eksploatacija rudnika, odraziće se izrazito nepovoljno na život ovdašnjeg življa: pojava bolesti usled siromaštva i iscrpljenosti, koje čak prerastaju u epidemije, oskudica u svim dobrima, stradanje stoke, pljačkanje imovine …
Osim društvenih, banju će zadesiti i prirodna nepogoda: velika poplava u maju 1915. godine. Bio je to pravi potop kada se nebo nad banjom otvorilo i kiša lila neprekidno, reka bujala dok joj korito nije postalo tesno, a onda je vodena bujica rušila sve pred sobom. Voda iz vazduha sastajala se sa vodom na zemlji i udruženom silinom rušila most, punila zgrade i razgrađivala ih. Nakon uviđaja, zabeleženo je da su dve osobe stradale i da je naneta znatna materijalna šteta. Nije samo stradalo ono što je ljudskom rukom napravljeno, nego je zamro i živi banjski svet koji nije mogao izbeći vodenoj stihiji.
Na sreću, priroda se, zahvaljujući svome cikličnom razvoju, brzo obnovila. Međutim, saniranje materijalne štete nije bilo ni brzo ni jednostavno.
Nakon završetka rata 1919. g, Ministarstvo narodnog zdravlja je angažovalo češkog arhitektu Jandu za izradu plana razvoja banje u narednih nekoliko decenija. Međutim, za realizaciju ovog plana nisu obezbeđena sredstva. Ali, nisu u pitanju samo materijalne teškoće. Kada je nadležnost za banju preneta sa Ministarstva na lokalnu upravu, banja se suočava i sa ljudskim nemarom. Najveći teret u obnavljanju banje podneo je doktor Dušan Petrović, banjski lekar između dva rata. Uprkos njegovom zalaganju da se što pre obnovi banja, nije postojalo razumevanje od strane lokalnih vlasti. Njihova osnovna preokupacija je ubrzan razvoj rudnika i borba za što veću proizvodnju bakra. Iako sporiji od ekonomskog, dešava se i preobražaj u svesti ljudi, u obrazovnom, moralnom i verskom pogledu.
Jedna od važnijih poseta banji u tom periodu opisana je u Letopisu Borske parohije (Zavičajno odeljenje Narodne biblioteke Bor). Veličanstven doček je upriličen avgusta 1929. godine u čast dolaska Episkopa timočkog. Crkvene pesme ruskog hora razlegale su se banjskom dolinom. Duboko u šumi zastajkivala je šumska divljač osluškujući nepoznate zvuke. Okupljeni narod je bio ganut svečanom litijom i lepom besedom.
Ne tako daleko od ove idilične slike, topionički dimnjaci bez prekida rade. Velika ekonomska kriza u svetu ne pogađa francuski kapital uložen u borski rudnik.
U to vreme razvoj banje stagnira. Druge banje u Srbiji dobijaju primat. U svoj svojoj krasoti, okružena bukovim šumama na površini od 90 hektara, koje se ubrajaju u najstarije i najveće u Srbiji, sa izvanrednom klimom i blagotvornim dejstvom termalnih voda, banja ipak, nije imala mnogo posetilaca. Iako su uslovi boravka u banji postali bolji sa dobijanjem električnog osvetljenja i vodovoda, broj posetilaca sve do 1935. godine nije prelazio nivo dostignut još 1903. godine.
Drugi svetski rat pretvara banju u ratnu bolnicu. Nastupaju žalosni dani. Pristiže veliki broj ranjenika, veći nego što je banja mogla da primi, tako da je bilo nesrećnika na nosilima koji su ostajali na otvorenom. U ratnom periodu lečilišna funkcija banje naročito dolazi do izražaja.
Borski rudnik daje značajan doprinos privredi posleratne Jugoslavije. Osnovni cilj je ispunjenje planova i intenziviranje proizvodnje bakra. Sve je podređeno tom cilju. Iako prostorno blizu, ali bez unutrašnje povezanosti, Bor i Brestovačka banja su dva paralelna sveta. Sa jedne strane Bor obavijen dimom i zaglušen radom industrijskih postrojenja, u kome se ubrzano živi i tiho umire, a sa druge strane Brestovačka banja kao luka spokoja u kojoj se iz maglovitog jutra dan polako budi uz pesmu potoka i cvrkut ptica.
Uprkos bogatim turističkim sadržajima u široj okolini Bora, zanemaruje se razvoj turizma kao privredne grane. Turizam se uglavnom shvata kao oblik društvene aktivnosti i rekreacije.
Ipak, od izuzetne važnosti je što je tadašnja vlast banjske objekte koji čuvaju uspomenu na „dvorsku” banju – Konak kneza Miloša, Tursko kupatilo (hamam) i Knežev dvor – stavila 1949. godine pod zaštitu zakona, kao objekte od kulturno-istorijskog značaja.
U socijalističkoj Jugoslaviji banja sve više postaje rekreativni i rehabilitacioni centar za zaposlene i invalide rada borskog rudnika. Krajem šezdesetih godina samostalno i planski počinje da radi Banjsko-klimatsko lečilište „Brestovačka banja” na unapređenju turizma i uređenju postojećih objekata. Staro kupatilo („stanovi nad kadama”) restaurirano je 1968. godine, a dve godine kasnije obnovljen je prvobitni izgled konaka i hamama.
Sve veći broj Borana preko vikenda beži od topioničkog dima i gradske buke u banju koju nazivaju „zelena pluća” Bora. Tako banja dobija, osim rekreativne, i izletničku funkciju. Za smeštaj radnika 1958. godine izgrađeno je sindikalno odmaralište „Dom odmora”. Sa izgradnjom brane na Brestovačkoj reci, nekoliko kilometra uz vodno od banje, 1959. je godine nastalo Borsko jezero.
Poslovne, pojedinačne i kolektivne posete i školske ekskurzije Boru, koje su podrazumevale i obilazak okoline, uticaće da se sedamdesetih godina grade novi objekti za prihvat gostiju u blizini Brestovačke banje. Tako se turistima omogućilo upoznavanje okolnih turističkih znamenitosti i prirodnih lepota: Lazareve pećine i Vernjikice, omladinskog letovališta Savača, Borskog jezera, planina Crnog vrha, Stola i Dubašnice. Prema svim ovim turističkim vrednostima, banja ima povoljan položaj i sa njima čini jedinstvenu celinu.
U obilasku borske okoline turisti nisu mogli zaobići Brestovačku banju zbog lepote kojom pleni i zbog zanimljive prošlosti o kojoj svedoči.
Nakon restauracije 1970. godine u Konaku kneza Miloša postavljena je muzejska izložba pod nazivom „Brestovačka banja u doba kneza Miloša”. U Kneževom dvoru bila je postavljena prirodnjačka zbirka sastavljena od eksponata koji su preseljeni iz svog prirodnog staništa u muzejski prostor.
Svojevrsna atrakcija, posebno za decu, bio je i mali zoološki vrt smešten u banji sredinom sedamdesetih godina….
Krajem sedamdesetih godina napravljena su dva bazena, veći i manji, u neposrednoj blizini banje. Zamisao projektanata je bila da se bazeni pune toplom banjskom vodom, što se ubrzo pokazalo neizvodljivo. Posle ove investicije koju kasnije nazivaju promašenom, nastupa period od desetak godina kada se borskom izletištu ne posvećuje dovoljna pažnja. Sa smanjenom brigom i sredstvima za održavanje banje, smanjuje se i broj banjskih gostiju. Zbog zapuštenog i negostoljubivog izgleda banje, Borani sve ređe u njoj provode vikende.
Neodržavanje postojećih objekata uzrokuje vidno urušavanje postojećih zgrada. Banja prepuštena ljudskom nemaru u to vreme izazivala je kod posetilaca osećaj žaljenja, posebno zbog zapuštenosti i propadanja Kneževog dvora.
Tek u drugoj polovini osamdesetih godina vraća se živost banji, kada Borani u okolini počinju da grade kuće i vikendice i kada niče stambeno naselje Banjsko polje. Dodelom stambenih kredita i placeva za individualnu gradnju, opštinske vlasti podstiču naseljavanje ovog područja kao dalje urbano širenja grada. Ambiciozni su bili planovi za dalju izgradnju banjskog naselja, ali usled ekonomske krize koja zahvata našu zemlju početkom devedesetih godina, ne dolazi u potpunosti do njihovog ostvarenja.
Značajno je to što je uže područje Brestovačke banje 1991. godine proglašeno kulturnim dobrom, odnosno prostorno kulturno-istorijskom celinom. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka banja kao društveno preduzeće biva poverena upravi Turističke organizacije opštine Bor. U tom periodu postignuti su zapaženi rezultati. Osim sređivanja okoline i uređenja banjskih objekata, izgrađen je hotel „Srpska kruna” i natkriven je most na Crnovrškoj reci, na ulazu u banju. Sa stalnim angažovanjem lekara bolje je organizovana medicinska služba. U cilju ostvarenja dodatnog dohotka započeto je flaširanje banjske vode i uzgajanje pečuraka za prodaju.
Krajem avgusta svake godine ustanovljena je i kulturna manifestacija „Dani banje”. Glumačka predstava, u kojoj nagizdani konji kočijama dovoze kneza Miloša sa pratnjom, oživljava prošlost banje. Upriličen je kulturno-umetnički program sa narodnm pesmama i folklornim igrama, predstavljaju se tradicionalna narodna jela i ručni radovi. „Dani banje” čuvaju sećanje na prošlost, tradiciju i običaje.
Zbivanja krajem 20. veka u Srbiji odrazila su se i na banju. Sirene za uzbunu pred NATO bombardovanje, nadletanje njihovih aviona iznad banje i potmulo odjekivanje eksplozija pri bombardovanju pojedinih pogona u Boru, 1999. godine delovale su zastrašujuće na živi svet banje. Kada je prestalo bombardovanje, grmljavina i sevanje munja nad banjom bilo je nezapamćeno, po mišljenju starih ljudi, kao odgovor prirode na ljudsku silu.
Sa političkim promenama u Srbiji nastaju promene i u ekonomiji. Jezik ekonomije se obogaćuje novim rečima, od kojih su najčešće korišćene: tranzicija, privatizacija, tender, stečaj i licitacija.
Zbog neizmirenih obaveza prema državi i prema zaposlenom osoblju, Društveno preduzeće „Brestovačka banja” je, prema Zakonu o stečajnom postupku, od 2001. godine u stečaju. Od novembra 2003. do juna 2004. godine bilo je četiri puta javno nadmetanje radi prodaje DP „Brestovačka banja”. Sva imovina ovog preduzeća, uključujući zemljište i sve objekte, izuzev objekata koji su zakonom zaštićeni kao kulturno-istorijski spomenici, bila je na licitaciji po početnoj ceni od pola milona evra. Banja je prodata 4. juna 2004. godine jagodinskom preduzimaču Branislavu Joviću po ceni koja je za 30% niža od početne. Izvorišta banjske vode kao nacionalno blago nisu mogla biti prodata, nego je novom vlasniku data koncesija za njihovo korišćenje. Banja je prešla u privatne ruke u vreme kada se obeležavala 170. godišnjica njenog osnivanja.
U proteklih stosedamdeset godina menjala su se vremena, događaji, ljudi i ideje. Sve promene ostavljale su traga na banji. Menjali su se izgled banje, namena objekata, korisnici banje i način lečenja. Sve ove promene, dobre ili loše, bile su posledica odnosa ljudi prema banji.
Ono što ne zavisi od čoveka, to su prirodne promene banje kroz godišnja doba.
Proleće pokrene život banjske šume, banja zamiriše na mladu travu, jagorčevinu i šumske jagode.
Miris lipe najavi dolazak leta, gostiju, šetača i prijatnih letnjih predvečerja. Jesen dolazi sa oblačnim jutrima, šumorenjem lišća i noćnim vetrom.
Sekira dvroseče iz šume doziva zimu. Zimsku sliku banje zamagli dah vulkana iz banjskih izvora koji topi okolni led i sneg.
Život prirode je u stalnom menjanju i obnavljanju.
U tim promenama, za obične posmatrače, ima nešto tajanstveno, skoro čarobno;za umetnike inspirativno, za pesničku sliku, slikarsko platno ili ritam pesme.
Za razliku od promena, neprekidno izviranje vode u banji je simbol postojanosti i trajanja. Voda kao „krv zemlje”14 ima beskrajan tok. Ako je verovati Pol Klodelu koji je izrekao misao da je „voda pogled zemlje, njena sprava za gledanje vremena”, onda su vode Brestovačke banje videle njenu dugu istoriju, i gledaće je…
U odnosu na prolaznost i krhkost ljudskih života, koja u banji posebno dolazi do izražaja, moć prirode i blagotvornost vode je nesumnjiva, čak poprima magijski karakter. U izvorima banje, kao u „bunaru želja”, često se vide ostavljeni novčići, kao zemaljski dug prirodi. Novčić, kao simbol vere u ozdravljenje, ili nade za bolju budućnost banje. A od budućnosti Brestovačke banje može da zavisi i budućnost Bora.
Tekst iz Beležnice br. 13 Dragice Radetić
