Bor, 1. novembar – Bor, i grad i ceo kraj, ponovo su na velikoj, i razvojnoj, i društvenoj, prekretnici. I odmah da razgraničimo. Nije samo dolazak kineske rudarske kompanije već doneo drugačije navike i običaje, život i priključenija, nego do svakodnevnih promena dolazi i zbog našeg, još nedefinisanog, političko naprednjačko – socijalističko – radikalskog zaokreta, s uzaludnom borbom za efikasnije ubrizgavanje demokratskih injekcija. Otvaranjem rudnika zlata i bakra “Čukaru Peki” i rušenjem najstarijeg topioničkog dimnjaka stigli su i novi ljudi, sabira se radnička klasa s oličenjem kineskog, ne Titovog i jugoslovenskog, prepoznatljivog komunizma, s radnim navikama Ziđinove stručne i naučne mašinerije, stvara se i sveukupna drugačija slika; grad naglo naseljavaju stranci, uglavnom Kinezi, gradi se i razgrađuje, promoviše i odlaže, nastupa nova era radništva, i udarništva, urbanizacije i svakodnevnih raznih aktivnosti. Država Srbija kao da je sve manje prisutna među svojim građanima, prepušta ih lokalnim ispolitizovanim dušebrižnicima i njihovoj poslušničkoj volji, umorno deluju institucije sistema, malo ko brine o svom ekološki zapuštenom dvorištu, spremamo se da na jednoj strani dobijamo, na drugoj, još više, gubimo. Svesni da je prodajeom RTB-a, nestalo celo jedno graditeljsko doba prvomajskih entuzijasta, okorelih zanesenjaka, patriota, inženjerskih duša, zaljubljenika u garavi, njima najlepši grad. I još bogatiju i prirodniju okolinu. Ko će tako lako da zaboravi ideje i dela graditelja današneg srpskog ( i pomalo kineskog!) grada bakra, recimo jednog rudara Bogija, lekara Buđelana, planinara Save Tatomira, inovatora Milana Veljkovića Šure, rukometnog radnika Sretena Pačeta, omladinskih prvaka i akcijaša Toze i Dragana Krstića, novinara Rajka i Basa, policajca Bureka, bankara Mačeka i Bućana, Borinih “88 ruža”, fudbalera Duleta iz Brestovca, golmana Dalanovića, skijašice Kike, strelkinje Bobe, muzičara Paje i Srete, direktora rudnika Šisteka, Čeha, Jove i Božina i još plejade njima sličnih. Na hiljade, ne stotine, takvih je ljudskih veličina. Vrednijih od svakog blaga.
Dok je pre mesec dana na sednici Skupštine grada besnela rasprava o seči šume na Crnom vrhu i okolnim planinama (zbog buduće toplane na sečku i vetroergetskog parka, pa i novih rudarskih kopova), na iskraju grada, u bivšoj ulici JNA, na degradiranoj rudničkoj goleti zasađeno je 1.850 sadnica crnog Bora, kod Studentskog doma srušen je stari kako bi se napravio (da li s potrebom?) novi park, kod Doma zdravlja i u glavnoj ulici već su posađeni drvoredi. Još je puno primera, u korist i jedne i druge opcije.
I kad se sve lepo sabere i oduzme, nemoguće je, bez obzira i na moćne kineske i bilo čije druge, firme, navike i običaje, politička i ostala opredeljenja, zaboraviti svoje istorijsko delo, nasleđe od kojeg se teška srca odriče. Neki to zovu očevina i dedovina, drugi opet zaostavštinom pradaka. Zato, državo i lokalni nosioci vlasti, razumite i shvatite, da ne počinje sve od vas i vaših političkih ciljeva; zato, bar negde, spomenite i da su 1952. borski planinari ( za neki dan obeležavaju 70 godina postojanja svog društva) zasadili 20.000, a godinu kasnije još 8000 sadnica crnog bora i da je planina po tome dobila ime. Cela okolina Bora, posebno oko Slatine, zasađena je bagremom kako bi se zadržavao topionički dim. Zaječarski apotekar, rođenjem Čeh, doneo je svojevremeno 10.000 sadnica četinara iz svoje matične domovine i pošumio današnju okolinu Brestovačke banje. Još je vazda tih ekoloških i ostalih radnih akcija neumornih gorana, ferijalaca, izviđača, dobročinitelja.
Važno je i ovo. U sinoćnem intervjuu Svetislava Basare na K1 TV, poznatii književnik i novinar, jedno vreme i političar, izrekao je – ne bivšim graditeljima, nego sadašnjim dosadnim politikantima, misao da bi trebalo da zaborave šta su ranije grešili “ovi pre njih na vlasti”, već da krenu u nova dela i da s tim učinkom promovišu i sebe i svoju partiju. Da li aktuelni vlastodršci imaju te i takve snage, dovoljno mudrosti i znanja (bez obzira na greške koje su prisutne i svuda u svetu!) pa da odlučnije i pametnije pođu u osvajanje srećnijih dana i godina? Može li se do boljitka stići samo uz promene sa stranim, ogromnim i moćnim kompanijama i njihovom politikom i bogatstvom? Možda bi ponešto mogli da naučimo i od onih što pre nas zasadiše višestruko više crnog bora na brdovitom Crnom vrhu nego mi danas na gradskim goletima u bivšoj ulici bivše JNA.
