Bor, 10. novembar – „Pošto se upoznah sa kočijašem Danilom (25. oktobar 1915.), metnem ja gospodinov ručni kufer na kola, a moju seljačku torbu napred, pa i sam sedoh napred. Gospodin pukovnik, Sava Milosavljević sede u kola, ali neki štabski oficiri htedoše i oni sa nama. Nedade im gospodin, nego krenusmo kao i ceo divizijki štab. Dan je izgledao bedno: jutro beše tiho, magla, posle se izdiže magla i ogreja sunce. Izgledalo je bedno kao da nas i sam dan ispraća iz naše rođene Otadžbine. Neprijateljska artiljerija već počinje da gruva, pojavi se i nekoliko aeroplana, naši artiljerci ih oteraše. Kada smo izašli iz Kruševca i kad sam pogledao nazad, izgledalo mi je kao da sva ta varoš plače, a najviše ruševine nekadašnjeg Lazarevog grada. Kao da nam kažu „Neka vam je srećan put“. Meni navalile suze na oči sećajući se kako sam nekada u pesmaricama čitao polazak srpske vojske pod knezom Lazarom „Na boj na Kosovo“ i „propast srpskog carstva“. A, evo, kako sam baš ja sa svojom generacijom doživeo da krenem istim putem. Put je bio zakrčen, da ni pešak nije mogao proći… Putujući tako, oko deset sati, začu se zvuk motora. Pogledam kako jedan viši oficir maše i viče „Ljudi, otvorite put“. Iza njega je milio auto. Pogledam, kad ono sedi Kralj Petar Oslobodilac. Tada se još više uverih da se nećemo skoro vratiti u Otadžbinu, jer i vladar sa nama putuje. Ceo dan smo putovali… Oko četiri popodne naiđosmo na neku klisuru, rekoše da je to Jankova klisura. Bilo je tu i kuća. Zanoćismo. Mesto se zvalo Ćelije. Nisam bio umoran, vozio sam se. Neki od umora popadaše na golu zemlju, tražili su vode. Pomislih u sebi: Bože, al sam srećan sa mojim gospodinom, ne idem peške. Nije mi na um palo da će mi to biti prvi i poslednji dan vožnje do polaska na more u Valonu…“
Ovako piše u svom dnevniku Paun Strainović iz Gornjana, ratnik u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, opisujući napuštanje Otadžbine, a potom i albansku golgotu. U ostareloj, požuteloj od gotovo celog jednog veka sveščici, tačno, po danima, u najkraćim crtama, opisana je neviđena u istoriji ratovanja odiseja jednog naroda i vojske. Sve do okončanja Solunskog fronta. Dnevnik se završava sa 1. januarom 1919. godine. Paun je bio pismen, još u leto 1912. prvi put je regrutovan, ali je iz Negotina vraćen kući. Godine 1913., 15. marta, ponovo oblači vojničku iniformu u Bolničkoj četi 12. pešadijskog puka u Nišu. Dnevnik zaopočinje 15. oktobra 1915.
Kada se rat završio dolazi u Gornjane i zatiče razrušeno domaćinstvo. Banditi, hajduci, pobili su mu oca i majku tražeći dukate. Napustio je imanje u skrivenom krajoliku Homolja i došao u tada malu varoš Krivelj. Kupio je kućicu, potom i vodenicu. Želeo je da vodenica bude hraniteljka cele porodice, znao je iz albanske muke šta je glad. Kasnije, 1928. pušta u rad vunovlačaru i mlin za belo sejano brašno. Prvi mlin u celom kraju. Iako je imao mnogo nevolja sa vlašću, nakon 1945., na Kriveljskoj reci gradi malu hidrocentralu. Postaje prvi industrijalac kojeg i danas rado spominju. Umro je u 71. godini života, 1961. – priča unuk Paunov, Paun Janković, penzionisani metalurški inženjer. Na izložbi „Uspomene iz 1912-1918“ u borkom Muzeju rudarstva i metalurgije, povodom 100 godina od Prvog balkanskog rata, našla se i Paunova Albanska spomenica , te ordenje, dnevničke beleške, fotografije sa bratom i ratnim drugom Perom iz tih, najtežih vremena za srpski narod. – Kad je izložba otvarana nisam mogao da izdržim. Sklonio sam se u hodnik, suza je potekla; činilo mi se kao da su moji Paun i Pera ponovo oživeli… – prošaptao je penzioner Paun.
Posle Kumanovske bitke pozvaše me u Okružnu komandu u Negotin. Otac me peške ispratio do Komande. Kad tamo susretosmo Jovana Pajića, očevog poznanika, i on nam ispriča kako je bio kod Kumanova da poseti sina. U tom užasu sin mu je ranjen i prebačen u Niš, u bolnicu. Brzo je umro. Jovan je plakao kao dete, meni se kosa dizala na glavi. Vratili su me kući, ali sam očekivao da me svakog časa ponovo pozvu. Tako je i bilo“… – ostalo je zapisano u Paunovim beleškama.
Autor: B.F.
