Rgotina, 12. jul – Kada je nedavno, 7. jula, za Dan borca i na „Ivanjdanski sabor“ u njegovoj Rgotini kod Zaječara, dobio najvrednije priznanje SUBNOR-a Srbije, 96 – godišnji Aleksandar Šane Kojić častio je društvo u „Jerkićevoj kafani“ ne saopštavajući razlog. – Ništa posebno, na mene je red… Nekada sam s drugarima sedeo i u beogradskom hotelu „Moskva“ i pio fransuski konjak, pa mogu valjda i ovde s čašicom naše cujke da nazdravim, onako, čisto drugarski… Tek sutradan, na istom mestu, izvadio je iz džepa starog, još očuvanog, sakoa crvenu kutiju i pokazao Medalju borca.
– Nisam mogao da izdržim i da prećutim, drago mi je kad su se i mene setili. A ima i razloga: tri mandata sam posle 1945. bio predsednik boračke organizacije, dvaputa predsednik Socijalističkog saveza, nosilac sam Ordena rada sa srebrnim vencem, dobio sam i Zlatnu značku u vreme socijalista. I pre prve savezne radne akcije „Crni vrh“ radio sam na akcijama u Sremu. Posle sam, ceo radni vek, bio u prvim redovima: najpre u borskom „Cetrokopu“, pa u zem. zadruzi u selu, penzionisan sam pre 32 godine u našem rudniku „Srbokvarc“. Poznajem Rgotinu u prste, decenijama sakupljam dokumentaciju i najvažnije podatke o svemu i svačemu. Ceo, obiman materijal je u zaječarskom Istorijskom arhivu. Zadovoljan sam i što dugo postoji naše udruženje „Šanetovci“, bilo nas je petnaestak sad nas je samo petorica. Pre neki dan napustio nas je zauvek Aleksandar Šane Radosavljević, bivši radnik i direktor konfekcije u Boru. Otac mu je poginuo kod škole u Laznici na samom kraju rata 1944. Bio sam uz njega na dva tri koraka, srećom sam preživao, ne mogu to da ne spomenem – priča lagano, ne žureći, kao kad zažubore potočići sa brda Bačište do umorne i prlajve Borske reke.
– I u ovim godinama, sad mi je 96., ne mogu da prežalim što ovu homoljsku vodu jedanput ne izbistre. Nekada smo, u davno nazvanoj i Beloj reci, pecali, kupali se, provodili dečačke dane na zelenim obalama naše, bistre reke. Danas u priobalju geolozi buše i istražuju, pronalaze samo pirit, podalje je kvarcni pesak, nema tu isplativog bakra i zlata. Ne verujem da će se usrećiti, ovde je oduvek bilo kamena i peska u izobilju, nekada je cvetala i poljoprivreda – govori isprekidano, starački a vedro i jezgrovito, neumorni Šane Kojić smatrajući sebe najboljim poznavaocem ovog kraja.
– Napisao sam nekoliko publikacija o selu, od postanka i prvih kuća do danas. Zaječarski muzej je pun predmeta iz doba Rimljana pronađenih u ovom ataru, u Ravništvu i Na kamenu. To dobro znaju arheolozi, ali moje je da baležim svaku promenu – ko se naseljava, ko odlazi, koji su običaji, kako se i šta radi i privređuje. Rudnik kvarca je nekada imao više od 500 radnika i oni su najviše dolazili sa juga Srbije, sa Kosova, bilo ih je i sa ostalih strana. Danas je 720 domova od kojih u 120 niko ne navraća, u 60 se skokne ponekad. Otkako su Kinezi došli u Bor i proširili rudnik, novonastali beskućnici – i ne samo oni – ovde kupuju domaćinstva. Ne samo što je jeftino. Blizu smo dva grada, na sredokraći puteva, jezero iz starog kopa kvarca postalo je primamljivo, sve više je penzionera, mladi se brže zapošljavaju, drugačije se živi – nastavlja kazivanje dobitnik Medalje borca, priznanja koje SUBNOR Srbije dodeljuje zaslužnima za „afirmaciju slobode i antifašizma kao najviših ljudskih vrednosti“.
Kojić predano beleži sve događaje u selu, svojevrmeno je dao nazive svakoj ulici, upisuje svako rođenje i napuštanje ovog sveta, ništa mu ne promiče. Najstariji je u Rgotini, do njega je samo godinu mlađi Milan Milić zvani Jare sa kućom na brdašcu Senkovica. Iako je do Jaretove kuće, uzbrdo, jedno dva kilometra, Šane gotovo svakodnevno posećuje „svog, mlađeg ispisnika“.
– Protegnem noge, bolja je cirkulacija krvi, to su mi lekari rekli. I godinama sam svako jutro u centru sela, odem u posetu prijateljima, stignem i do Zaječara. Zdravlje me služi. Ponekad naleti mala vrtoglavica, ali se brzo smiri. Ni Milanu nije loše. On vozi bicikl, nikad nije sišao do prodavnice peške, ko momčić je… Verujem da će i u 100. godini okretati pedale. Od kog samo „materijala“ Boga pitaj. Ja sam ponekad „udario“ po koju rakijicu i domaće vino, Milan nikad nije čašicu pipnuo. Možda sam dugo među vama jer se nikad nisam sekirao. Ne volim što mi neki dobace da sam zdraviji i od dece. Voleo bih, kao svaki čovek, da moja i svečija deca budu zdrava ko dren i napredna ko… ko Đoković. Eto, baš tako… A i mi u Rgotini oduvek smo imali vredne, umne i čestite ljude. Da se ne zaborave: Svetozar Marković, prvi socijalista, đeneralštabski pukovnik Radoje Lazić, načelnik Štaba Dunavaske divizije, čuveni reditelj, Arsa Milošević, novinari Zoran Gajić i Mile Zdravković, univerzitetski profesori u Americi Krstić i Mihajlović, mnogi akademci, kulturni i sportski radnici. Rgotina je dala blizu 200 žrtava u Prvom svetskom ratu, u Drugom je nazivana i „Malom Moskvom“, prednjačili smo u Timočkoj krajini po zadrugarstvu, industrijalizaciji, rudnik „Kvarc“ je otvoren davne 1905; ovo je selo slobodara i velikana… I, dosta smo zborili, danas je Petrovdan, žurim u Grljan na slavu. Da sam mlađi skoknuo bih u Negotin na vašar… – skliznu starina sigurnim korakom niz stepenice i zaputi se starim putem ka mostu na mutnoj i penušavoj Borskoj reci.
– Zbogom, i do viđenja, Aleksandre Kojiću, junačino rada.
