Zaječar, 13. maj – Navršava se godina kako je od Timočana i Krajinaca otišao Tomislav Mijović (Negotin 1932- Zaječar 2022, od Drobnjaka sa Durmitora) pesnički bard Srbije, animator mnogih kulturnih zbivanja na njenom istoku i znameniti urednik beogradskih „Vidika“ (1954- 1957) i zaječarskog „Razvitka“ (1961- 2006). U ovom drugom je poučio i okrilatio više desetina mladih pesnika, slikara i novinara. Ostalo je zapisano da je u „Vidike“ kročio u 22. godini dok je bio student književnosti i već prilično afirmisani pesnik. U tom listu studenata Beogradskog univerziteta objavio je i prvu pesmu Branka Miljkovića, a tada u „Vidicima“ (ukoričenim i sačuvanim u njegovom stanu u Zaječaru) zapažamo i mnoge kasnije ugledne umetnike Srbije i Jugoslavije.
„Razvitak“ je, ipak, njegovo životno delo za čije je osnivanje (1961. godine) i izuzetno uređivanje ubrzo dobio prestižnu Vukovu nagradu (1972). Stručna javnost je odmah ovaj časopis svrstala među vodeće u Srbiji (najbolji izvan Beograda) i proglasila ga svojevrsnom enciklopedijom Timočke krajine. Zato što je u njemu u 226 brojeva do Mijovićevog odlaska u penziju, 2006. godine sačuvano sve najbitnije iz celokupnog života Timočana i što su stranice „Razvitka“ doktoranti i naučnici koristili kao pouzdane izvore podataka o Timočkoj krajini.
Pesnik u senci „Razvitka“
A kao pesnik je, u punom sjaju, zablistao 1974. godine u pesničkoj zbirci „Podljute“, četvrtoj po redu, među ukupno 18, koje je 2010. uvrstio u tri velike zbirke pesama pod naslovom „Iz proticanja u proticanje“.
Pesnik je bio i pre „Vidika“ i pre „ Razvitka“. Pesme je pisao i objavljivao i posle 2010. godine, posle objavljenih sabranih pesama. Do poslednjeg daha. I gotovo potpuno obnevideo, u poslednjih deset godina. Ipak, ocenjuju mnogi, zapažene pesme znamenitog pesnika bile su u senci njegovog „Razvitka“. Njemu se prevashodno posvetio, u „dalekoj provinciji“. Časopis je dugo izlazio dvomesečno, a u njemu se oformila i posebna biblioteka koja je izdala oko 50 knjiga o Timočkoj krajini.
Uredio je Mijović i oko 300 knjiga drugih autora (među njima i monografije o svim timočkim festivalima kulture), predvodio pokretače Umetničkog uduženja Krajinski krug u Negotinu, sa bogatom izdavačkom delatnošću. Bio je i među osnivačima Borskih susreta balkanskih književnika i među osnivačima poznate Likovne kolonije „Gamzigrad“ u Zaječaru. Maestralno je osmislio i uredio naočitu knjigu o glumcu Zoranu Radmiloviću (svom drugu iz mladosti) sačinjenu od posveta mnogih pesnika i likovnih umetnika. Po jednodušnoj proceni najpozvanijih napisao je i dve najlepše pesme o Zoranu Radmiloviću i dve najlepše o Đerdapu.
Inicirao je i zapaženo priznanje za najzaslužnije timočke umetnike i prijatelje Timočana pod nazivom „Feliks Romulijana“. Prvo je dodeljeno istraživaču Gamzigrada akademiku Dragoslavu Srejovću.
I u čemu sve još nije učestvovao. Igrao je košarku sa Zoranom Radmilovićem, voleo sport, obožavao reke, šume i livade. Stizao do Timoka, Dunava, Đerdapa, Miroča, Stare planine, Rtnja… Predvodio pecaroše i biljobere. Odlazio na radne akcije.
Magnetizam uzvišenosti
O ogromnoj energiji Tomislava Mijovića i njegovom urođenom umetničkom daru njegov drug iz mladosti Živojin Žika Pavlović, poznati filmski reditelj i književnik, pisao je i govorio više puta, raznim prigodama. Njemu je posvetio i najveći deo svoje knjige „Belina sutra“, u odeljku „Crni nauk“. Upoznali su se, piše tamo, 1951.godine u Zaječaru. Bilo je to tri godine pre Tominog odlaska u „Vidike“. Posle se Mijović, 1957. godine, neočekivano vratio u Zaječar, tu radio u regionalnom listu „Timok“ i tu, 1961. godine, pokrenuo „Razvitak“ i uređivao ga punih 45 godina, do odlaska u penziju.
„On je u Zaječaru, piše Pavlović, maltene bio mitska ličnost svoje generacije: skojevac, sportista, poeta, trostruki udarnik omladinskih radnih akcija. Bio je lep, stasit, širokih, malo pogrbljenih pleća, guste, plave kose… i žuto zelenog oka, čas sa oštrim, čas sa dobroćudnim pogledom ispod nakostrešenih obrva. Hodao je zaneseno, jedva opažajući ljude oko sebe. Govorio je slikovito, uvek povisujući ton u rečima koje hoće da naglasi.
U sudovima i stavovima bio je bespogovoran. Posedovao je magnetizam uzvišenosti“.
Mijović vodi dnevnik. Piše i šta sve doživljava kao urednik „Vidika“. Piše kako 10. novembra 1956. godine, sirotan, stanuje u redakciji „Vidika“. Spava na stolu, smrzava se. Radijatori ne pomažu.
„Nema mogućnosti ma kakvog rada posle devet časova uveče, jer moramo da gasimo sijalicu da ne bi dolazio hauz majstor da nas opominje da napustimo zgradu jer se u to vreme zatvara, a to bi dovelo do otkrivanja našeg prebivališta…“
U „Belini sutra“, na 465 strana, Pavlović piše i o sebi i prijateljima Ljubi Popoviću, Vitomilu Zupanu, Aleksandru Tišmi, Dušanu Makavejevu i Ljubodragu Jankoviću.
Magnetizam zrači i iz Mijovićevog tegobnog, surovog života. Podljutile se i njegove pesničke rane. („Rana mi se rascvetala/podljutila podljutača/crna rana, strašna rana“).
Oglašava se i Oskar Davičo. Toplo preporučuje savetu „Nolita“ da štampa „Podljute“. Kaže: „Ja tu poeziju volim i siguran sam da će imati čitalaca među ljudima koji znaju šta je pesma i pesništvo“.
A znatno pre Daviča Branko Miljković u „Vidicima“ (1956) piše, hvaleći Mijovićevu pesmu „Dlan“ u zbirci „Na nogama“, oduševljeno:
„Ta pesma je sva od života, dinamičnih i energetskih stihova, gde najrazličitije emocije smenjuju jedna drugu, isključuju se i opet ostaju zajedno… Ova poezija je puna sunca, natrpanog u mišiće…“
Nevolje zbog „ Zasede“
Mijović, ipak, najduže sarađuje sa Živojinom Pavlovićem. Poznati reditelj i književnik ( rođen u Šapcu) često je i rado dolazio u Vratarnicu kod dede, majčinog oca, i tu i u Zaječaru se često susretao sa dragim pesnikom i urednikom „Razvitka“. U jednom od prvih brojeva ovog časopisa (Mijović je često objavljivao priloge dragog prijatelja o Timočanima i učestvovao u uređivanju njegovih knjiga) objavljen je i scenario poznatog Pavlovićevog filma „Zaseda“, snimanog u okolini Knjaževca i Zaječara, i – umalo da nastradaju i časopis i urednik. Prisećajući se tog vremena, na svečanosti povodom 200. broja „Razvitka“, 1998.godine u Zaječaru, i 50. godišnjice saradnje dva prijatelja, Mijović je objasnio suštinu „skandala“:
„Reagovao je visoki zaječarski politički forum zato što je film bio zabranjen za prikazivanje. Kako sam mogao da objavim takav scenario „pun najprljavijih laži i kleveta. “Neki među političarima, srećom, nisu mislili tako i ja sam se izvukao“.
I nije to bio jedini napad. Ali, časopis i urednik imali su srećno odabrane uređivačke principe, od samog početka, i oko tri hiljade pravih saradnika kojima je „Razvitak“ bio i dragocena škola. Uz Mijovića i njegov časopis posebno su bili oni najuporniji: etnolog istraživač Paun es Durlić iz Majdanpeka, timočki učitelj zdravlja dr Petar Paunović, pesnici i novinari Miodrag Pavlović, Adam Puslojić, Rajko Čukić, Ljubiša Rajković Koželjac, Vladimir Stanković, Sergije Lajković, Srba Ignjatović, Bata Milanović, Živko Nikolić, Saša Jelenković, Milen Milivojević, Miroslav Todorović, Miodrag Sibinović, Živko Avramović, Vlasta Stanisavljević Šarkamenac, Vlasta Mladenović, Božidar Andrejić, Zoran Vučić, Zoran Milić, Momčilo Milošević, Stojan Bogdanović…, arheolozi akademik Dragoslav Srejović, Đorđe Mano Zisi, Petar Petrović, Maja Živić, slikari Radislav Trkulja, Miroslav Anđelković, Branko Dinić, Jovica Prvulović, Dragan Stokić Rajački. I mnogi drugi. Svima njima i drugima posvetio je i po neku „karakterističnu“ pesmu i mnogi su, s ponosom, govorili da su ispod Tominog šinjela.
Monografije
Ubrzo posle smrti pesnika i urednika Tomislava Mijovića, iz štampe se pojavila izuzetna monografija o njemu, u izdanju Istorijskog arhiva „Timočka krajina“ u Zaječaru. Njegova supruga Karmen Gnječ Mijović unela je, vrlo pregledno, u ovu knjigu, na 265 strana, sve što je Tomislav Mijović, kao pesnik i urednik, uradio od 1950. do 2020. godine.
Ista autorka je i 1998. godine sačinila monografiju časopisa „Razvitak“, povodom izlaska 200. broja ovog časopisa.
Ovacije u Čikagu
Dugogodišnja selektorka Mokranjčevih dana u Negotinu i muzička kritičarka „Politike“ dr Branka Radović pročitala je pre desetak godina našim zemljacima u Čikagu, na tamošnjem festivalu, kao poslasticu, Mijovićevu pesmu „Iz sna u snu“. Pesma je dočekana burnim aplauzima i ovacijama. Selektorka mi je rekla da je bila ganuta kada je posle tri dana primetila da su svi učesnici festivala odštampali Tominu pesmu.
Stojan Todorović
