Za Listu nematerijalne kulturne baštine Srbije
Suzana Antić, muzejski savetnik i kustos Narodnog muzeja u Zaječaru, postavila je izložbu o ovom zanatu. Na njoj su posetioci imali priliku da se upoznaju s procesom prerade kože i proizvodima. Cilj izložbe je pored ostalog da se ovaj zanat stavi na Listu nematerijalne kulturne baštine Srbije.
Obišao sam izložbu i s majstorom Vlastimirom porazgovarao o ovoj ideji.
„Na Generalnoj skupštini Uneska 2003. godine usvojena je Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa”, započinje priču Suzana.
„Od tada nematerijalno kulturno nasleđe postaje prepoznatljiva referenca u celom svetu. Ciljevi Konvencije su: očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa gde pripadaju znanja i veštine u vezi s tradicionalnim zanatima. Tu pripadaju i proizvodi koji su izrađeni u potpunosti ručno ili uz pomoć alata. U Zaječaru se kao živo nasleđe sačuvao ćurčijski zanat.”
Sirova koža počinje da stiže od Đurđevdana, kad stignu jaganjci za klanje, i traje do kraja leta. Tada se odvija prva faza zanata prerade kože od koje se zimi, u drugoj fazi, izrađuje odeća.
Supružnici Zlata i Vlastimir traju na tržištu više od 50 godina. Njihov sin Nenad je od svojih roditelja nasledio zanat. U malu manufakturu uključeni su članovi porodice, proizvode odevne predmete koji se koriste u svakodnevnim prilikama, za rad, kao i za nastupe folklornih društava.
Proizvodi ove ćurčijske radnje prepoznatljivi su širom Slovenije, Češke, Švedske, Nemačke i Amerike.
Od štavljenja do šivenja
Kod ćurčijskog zanata mogu se uočiti dva različita procesa proizvodnje, faze rada: štavljenje (prerada) kože i šivenje. One zajedno čine skup znanja i veština koje se koriste prilikom izrade predmeta i predstavljaju živu tradiciju.
Starog majstora Vlastimira zatekao sam u radionici, za šivaćom mašinom u Timočkoj ulici.
„Ja sam gospodin čovek. Preko zime sedim u toplom. Metnem si santimetar na vrat, uzmem si makaze i radim koliko mogu i hoću. Ne zavisim ni od koga. Moj Neša je prezadovoljan svojim poslom, zna nešto više od mene kao inženjer kožarstva, al’ to je neki mali delić. Vadi ga što zna taj engleski, naučio pa se probio kroz svet, stig’o i do Amerike gde prodajemo kože. Mene deda odveo kod majstora Uroša Stefanovića iz Svrljiga i jedva ga umolio da me primi na zanat. Ja bi sad bio presrećan da dođe neko dete da ga malo naučim zanatu.”
Na zanat je otišao 1966. sa 14 godina, a radnju je zvanično otvorio 1977, u Zaječaru posle selidbe iz Svrljiga.
„Moj majstor je dao uslove, morao sam svaki dan, bio sneg, led, kiša zima, leto, da budem na poslu u pet ujutru. To mi je bilo mnogo teško jer mi je selo daleko četiri kilometra. Gazda Uroš je bio nezgodan, rekao mi je da prvo moraju da se na’rane svinje, spreme drva, nalože 4–5 vatre kod gazdaricu, u kući, radionici, dućanu, pa tek onda se uči zanat. Taman kad završim posao kude četiri sata uveče pomislim da je gotovo, a gazdarica kaže ‘ajd da mi izriljaš baštu’, a bašta povelika. Hranu sam nosio od kuće. Kada je majstor Uroš video da je skromna i da često nemam šta da ponesem počeo je da me hrani. Četvrtkom je pijac u Svrljig, uvek se klalo seljačko pile, a svake nedelje prase. Ručak je bio u 12 sati. Gazdarica nas je sve volela mnogo i poštovala, dobro nas je hranila. Jabuku sam imao svaki dan. Štavili smo oko 5.000 komada koža. Dve ‘iljade mi sašijemo, a tri je majstor prodavao u Vukovaru, Osijeku.”
Tako je bilo i kad je postao šegrt, pa kalfa i na kraju majstor koji radi za pare.
„Da podvučem crtu. Bio sam mršav, 48 kila, oženim ženu najsiromašniju na svetu. Ali malo-pomalo, mic po mic, zajedno u radionici za štavljenje i za šivaćom mašinom preko 40 godina stvorili smo nešto. Nemamo neko bogatstvo, ali za naše uslove mi smo mnogo bogati. Stvorili smo kućicu za nas, kućicu za sina, kupili mašine da olakšamo obradu, izrodili se i unuci i paraunuci.”
Jedna koža kroz 52 vode
Po rečima majstora, u proces štavljenja ide 100 komada koža koje se kvase u vodi, skida im se masnoća, rastežu, šišaju i stalno peru. Jedna koža mora da prođe kroz 52 vode, što u kiselini, što u hemiji, baznom sulfatu, u pranju i ispiranju. Posle mesec dana dođe se do kože za šivenje. U kožuh idu pet do sedam koža, a u dugu bundu i do 20.
Posle razgovora s majstor Vlastimirom, s Nenadom sam obišao radionicu i magacin u selu nadomak Zaječara gde rade obradu. Usput saznajem kako je zavoleo zanat.
„Nisam bio neki đak, u srednjoj školi dobijem jedinicu iz jednog predmeta. Nastavnik mi u šali reče da će mi popraviti ocenu ako mu bez ičije pomoći sašijem ranac za lov. Dođem kući i od kože mu sašijem ranac. Nije mi bilo teško jer smo sestra i ja stalno bili uz roditelje i pomagali u poslu. Toliko mu se svideo ranac da sam dobio peticu. Tada sam zavoleo očev zanat, završio za inženjera, nabavio mašine i krenuo s većom proizvodnjom. Ne mogu vam opisati to zadovoljstvo kad svojim radom i umećem od sirove, mokre prljave kože, neprijatnog mirisa, dođem do meke, prerađene, mirišljave kože za konfekciju. To mi je dalo snagu da istrajemo”, otkrio nam je tajnu uspeha Nenad.
Svoje proizvode postavio je i na društvene mreže tako da zainteresovani kupci mogu do ćurčijskih proizvoda doći i putem narudžbine dostavom brze pošte. Sve u skladu sa vremenom.
Krznar
Naziv ćurčija potiče od turske reči (kürkçüler) što u prevodu znači krznar. Uglavnom su pravili kožuhe (prsluke) od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu.
Izvor: Politika
