Svakog jutra pred nekoliko solitera u borskom Novom gradskom centru doleće jato golubova gde ih čeka hrana: hleb, pšenica, kukuruz. Građani otvaraju prozore u „zakazano“ vreme i bacaju hranu na ulicu svojim ljubimcima uz tihe, a zvonke reči: – Dobro jutro, golubići.
Ove nežne ptice toliko su se pripitomile da često sleću i na prozore i uporno čekaju da im se obrate novi poznanici. I veliki, pravi prijatelji. Jer, da nije tih ljudi koji koru hleba dele sa pticama, pitanje je kako bi one na ovoj surovoj zimi uopšte opstale. A oni, golubovi, i ukras su grada. U Boru ih je, izgleda, sve više. Znači li to da je u gradu bakra i sve više dobrih, pažljivih ljudi?
